SAMAC U SVEMIRU

Tonem lagano u noc. Vuku me valovi nemira. Kako je noc sve dublja tako navirnu pitanja,pitanja koja nemaju odgovor.
Pitanja koja se ne mogu shvatiti tek tako. Pitanja koja niko ne moze protumaciti. Sta je to? Da li je to nagrada,kazna, iskusenje ili nesto cetvrto?
Sta li ona predstavljaju? Da li to neko stavlja na test moj razum i snagu? Ili mi daje nagradu. Da li je to nacin da steknem hrabrost? Hrabrost da
mogu uopste i postaviti takvo pitanje? Mozda bi trebalo da sam srecna,srecna zato sto mogu razmisljati bez obzira sto ne mogu shvatiti o cemu
razmisljam, bez obzira sto ponovo i ponovo trazim vrata i kada ih nadjem ne mogu ih otvoriti, bez obzira na to sto se stalno ispocetka krecem putem
koji ne vodi nigde koji je sustinski slepa ulica, bez obzira na to sto ostajem bez ikakvog opravdnja ili odgovora ili bilo cega sto bi mi pomoglo
veceras,sto bi smanjilo moje muke. Ono sto mi je negde u srcu, ne znam pretvoriti u reci,bar ne u reci koje bi mogli da razumete. A mnogo toga mi
je u srcu nocas. Ruke mi se tresu,ne mogu da ih zaustavim kao da ih pokrece neka sila,neka sila iznutra. U glavi mi ja haos,oluja, a opet je sve
mirno. Pluca mi se bore za vazduh,kao da se boje da ce svakog momenta ostati bez njega pa zure da ga ugrabe. Srce mi mahnito lupa, skoro pa
ga cujem,kao da se sprema da eksplodira. Svakim otkucajem mi porucuje da mu postaje pretesno.
I na neke trenutke se smejem. Gledam u zidove, hladnu i pustu sobu i smesim se. Nema nista naizgled,bar ne materijalno.
Ali ono sto ja vidim i sto ja osecam to mi je razlog za osmeh. Vidim neke crne oci koje me gledaju. Na cas se sire od uzbudjenja,a na cas se
skupljaju postidjene kao da nesto pokusavaju shvatiti, razaznati. A nekad me tako nezno i sa puno ljubavi pogledaju da mi se cini da ce mi srce
poskociti i zasijati nekim cudnim svetlom. Krv mi jurnu u glavu,pa kao luda sedim potpuno mirna i obrazi mi se crvne, nabacujem svoj najlepsi
osmeh,a soba je idalje pusta, nigde nikog. A sada osecam neku slabost kada se prisetim dodira nasih ruku,nasih tela,nasih vatrenih poljubaca.
Koza se i dalje jezi od tog osecaja i zeli da je ponovo dotaknes. Otkriva najdublje zelje mog srca. Zanosi me tvoj pogled, osecam se kao samac
usred svemira. Zvezde,planete,mesec,beskonacno veliki prostor,mrak i ja. Niko vise.
Ali kakve me to muke nocas muce?
Zasto ne mogu shvatiti da li sam srecna ili nesrecna?
Verovatno sam nesrecna, jer da sam srecna ne bih se mucila trazeci odgovor na ovo pitanje.
Postoji li odgovor bar na jedno od mojih pitanja?
Sta je ovo sto osecam u grudima nocas?
I sta je sa tobom decace u telu odraslog coveka?
Sta je mracni pogledu? Sta je stidljivi dodiru? Sta mi radis? Kako i zasto?
Zelis li da ove noci izgubim razum? Zelis li da postanem neko ko nije ni zdrav ni svestan?
Hoces da vise ne znam za sebe vec samo za tebe?
Hoces da budem nasmejana u svom svetu, da zaboravim na sve oko mene da lutam svetom i trazim tebe i ovome sto se
tvojim zove? Zelis da me vode, vezu i zarobe zato sto nisam svoja? Jer sam vise tvoja nego svoja? A oni ne znaju za to.
Znaju samo da nisam ista, da nemam vise ni trunku razuma. Ne znaju da mi je sve ostalo kod tebe. Ne znaju pa izmisljaju price.
Ali ti..? Mozes li bar ti pretpostaviti nesto? Osecas li me? Ukljuci malo tu tvoju lepu glavu,pomoz mi malo. Reci mi.
Jer ja ne znam sta da ucinim. Ne znam sta da radim sama sa sobom. Ne znam sta cu sa svim osecajima koji se nalaze
tu sa moje leve strane. Nekad mi se cinis tako dalekim, nedostiznim. Kad pokusam da ti se priblizim na metar ti se od mene udaljis dva,kad napravim
jedan korak ka tebi ti napravis dva od mene. Kad mi malo fali da se uhvatim za tvoju kosulju i da te nikad ne pustim ti mi
iskliznes pod prstima i pobegnes. Zasto si mi neuhvatljiv,zasto si tako daleko od mene? Tu si ali ipak nisi prisutan.
Lutas negde,ili mozda i tebe muci isto sto i mene?
Mozda i ti imas nekog ko tebi ne da da budes zdravog razuma?
Tu si. Drzim ruku na tvom kolenu,lagano te dodirujem,ali te ne osecam. Nema mi te.
A onda se na trenutak trgnes pa me privuces u zagrljaj,lagan,nezan, savrsen, a opet tako savrsen i snazan.
Drzis me tako blizu,celom dodirujem tvoje lice. Igras mi se sa kosom onako bezazleno,a ne znas da sve u meni gori,da
mi trne svaki deo tela zbog tebe i tvog dodira. Sva cula mi se naelektrisu pa koza upamti svaki otisak tvog prsta, svaki
tvoj dodir,sve. Onda me pustis. Kao da nikad nista nije bilo,kao da se nikad nije taj mogicni trenutak ni dogodio.
Zasto ne mogu shvatiti cudnu tajnu ovog sveta? Cudnu slagalicu tvog uma?
Ti tvoji dodiri. Sta oni predstavljaju? Da da razumem sve to kada me tvoja blizina zbunjuje? I kada dodjem do nekog
razumnog objasnjenja,prisetim se tvoje blizine i tvojih dodira i svi odgovori nestanu, jedva steceni odgovori se izgube
za samo jedan trenutak. Trenutak u kom si ti.
U jednom trenu si vedar u drugom zamisljen, cas se smejes, cas si tuzan. Na cas si daleko od mene, a vec u drugom
casu me prvijas na grudi i dajes mi najsigurniji zagrljaj. Tesko te je razumeti. Ne znam da li je to car ovog sto osecam?
Mozda ako shvatim vise nece biti toliko lepo i mozda ce izgubiti svoju magiju, mozda se vise nece nazivatu ljubavlju kao sada?
Mozda tad bude samo shvatanje i nista vise od toga. Mozda me tad ne bi opijao tvoj miris kao sto to radi sada. mozda me
ne bi vodio do ludila kao sada, mozda tvoji dodiri ne bi imali isti efekat, mozda ti ne bi vise bio ti.
Mozda.

Najlepse recenice, opisuju mnoge stvari.

Budni su oni koji vole.
Spavaju oni koji su voljeni.

Tužno je kad nemaš nekog ko bi trebao da bude tvoj.

“U većini slučajeva kada kažeš: “Ma boli me briga”, zabolelo te je srce.”

Najljepša vrsta ljubavi je kada se zaljubite u nečiji karakter, osobine, u nečiju ličnost. Sve ostalo je jeftino i površno.

Velika je razlika između osmjeha na licu i osmjeha na srcu!

Čovek ne umire jednom, umire svaki put kad izgubi ono što voli.

Zaljubiš se jer je tebi to potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.

Dobro je dok je žena malo ljubomorna. Zapitajte se kad joj postane svejedno.

Svi ti mogu reći da te vole, ali samo će pravi to i dokazati.

Dok srce ne zaboli, ne može oko zaplakati.

Iza svake devojke stoji momak zbog kojeg se boji da voli ponovo

Mrzim onaj momenat kada kažem u sebi: "Nećeš zaplakati" i onda trepnem i kane prva suza...

Onaj osećaj kada su ti oči pune suza, a ti se nasmeješ i kažeš: Ma nije mi ništa!

Kad nekoga voliš - Visina, težina, i godine su samo jebeni broj!

Zapamti - Bitni su samo oni kojima je stalo do tebe.

Kada nekoga želite pored sebe na sve pristajete i sve opraštate.

Ja ne želim s tobom da pokušam, ja želim s tobom da uspem.

Osobe koje ne možemo držati za ruke, držimo u srcu

Dok si srećan imaš mnogo prijatelja a kad dođu oblačna vremena, bićeš sam ili sa pravim prijateljima.

Najviše boli kada nekoga voliš, a tu osobu to ne zanima.

Tužno je biti zaljubljen u osobu koja te ne primećuje.

Moja ljubav nema granica

Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost. Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost. Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja. Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren. Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo. Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji. Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim. Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom. Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike smisljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo budemo jedno,da smo ponovo zajedno. Zelja izgara mojim telom i mojom dusom, neunistiva zelja za tobom. Postajem ovisna,gladna tvog dodira, tvog milovanja, ma tebe. Zelim te, zelim te jako. Moras biti moj. Kad tad cu to i ostvariti. 

''Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda''

U nekim trenucima čovek izgubi sve: prijateljstvo, dom, želje, ljubavi na kraju svega toga, posle svih tih gubitaka, posle najtežih trenutaka, izgubi i ono sto uvek jedino ostaje a to je nada.

Mnogo starijih i mlađih ljudi, kao i deca, gubi svoje najmilije i opet u njima postoji neki trag nade, neka svetlost koja ih ispunjava. Divim se mojim vršnjacima koji izgube svoje rođene, oca, brata, a i dalje imaju neku nadu u sebi koja ih vodi pravim putem, putem koji nije nikom stran. Oni žive u sećanju, misleći na budućnost. Njihova jedina želja, jača od svega što postoji na ovom malom svetu, je da ih ponovo vide, iako je nekima od njih to potpuno uskraćeno. Oni žive u nadi da će upoznati nekog ko će ih vratiti u život, oni žude da postanu ono što su njihovi najmiliji bili, pošteni, vredni, uspešni... Neki od njih strahuju, misleći da će zauvek ostati u tami i da im niko neće otvoriti vrata. Oni svoju tugu i bol izražavaju na različite načine. U nekima je taj centar beskrajnog plavog kruga sakriven duboko, toliko duboko da ne mogu da ga nađu i sanjaju dok taj san ne postane java. Zameram im što su kukavice, što i pored svega toga neće da veruju da je nada mnoge održala u životu, i ne samo to, već im je ispunila njihove najveće želje.

Nadanja, snovi. Da li postoji neko ko to nije osetio, ko nije živeo da ispuni šta je nameravao, da li ima nekog ko se nije izvukao i pobegao od tamnog kruga koji ga okružuje?
Naravno da nema.

''Molio sam andjele''

Skoro nisam cula i procitala lepsi tekst od ovog. 

I zelim da ga podelim sa vama. 

''Kako svet da na bolje okrene

sa malo duse srce od leda odmrzne

da se svako da koliko moze

i da se ljudi konacno sloze

da je zivot jedino vredan

i da je samo jedan

Molio sam andjele da budu tu u ovaj cas

i da nas gledaju, nikad da nas predaju

molim se za osmeh i dan koji svanuce tad'

kada isti san pocnemo da sanjamo '' 

Tekst je veoma jak. Ima dobru poruku, nadam se da cete je shvatiti na pravi nacin. 

Ostavlja snazan utisak, nadam se da moze doneti nesto dobro i iskreno. 

Meni jeste,pa tako ce i vama.

Pomislite bar na trenutak kako bi sve izgledalo kada bi se svi slozili..

Pomislite kakva bi situacija bila onda i kakva je sada..

Pa sta mislite da je bolje? 

Inace.. nista nije nemoguce samo se treba vise potruditi !

Mozda jednom saznas sve

Ima toliko stvari koje ne znas...
Toliko stvari koje zelim da ti kazem,za koje zelim da znas i da ih razumes..
Ali se ipak plasim da ti kazem.
Plasim se tvoje reakcije,mozda ces ih prihvatiti,a mozda ces pobeci glavom bezobzira.
Ne znam sta da mislim. Neki mi kazu: ''Pokusaj nemas sta izgubiti !'' Ali imam. Nije sve tako jednostavno mogu izgubiti tebe i ovaj minimalni kontakt koji imam sa tobom.
A taj malecni kontakt mi je sasvim dovoljan kada si ti u pitanju.
Da,tako delujes na mene. Tvoja blizina,tvoj glas,tvoj osmeh...
O dodiru i da ne govorim. Nema reci kojom bih mogla opisati to osecanje.
Sama tvoja pojava za mene je nesto,pa nesto..ne mogu cak ni objasniti sta.
Samo znam da je nesto velicanstveno neste predivno nesto posebno...
To je do tebe znam. Tvoj uticaj je previse mocan. I ne znam zasto bas ti?
Od toliko drugih bas si ti taj.
Tako si jednostavan,tako poseban. Mozda zatoo..?
Istina da sam imala vec svoju ''veliku'' ljubav..Mislila sam da vise nikada necu voleti ili ponovo osecati nesto prema nekome, sve dok se ti nisi pojavio.
Ti si taj koji je ponovo izazvao osecanja u meni. Kada si u mojoj blizini svaki deo moga tela reaguje, svaki nerv,svaki ''leptir'' u mom stomaku je probudjen, uzbudjen i razigran.
Imas ono ''nesto''. A to nesto me privlaci, neka tajna sila ka tebi me vuce iznova i iznova..
Tako te zelim, jako,previse..
I znam da je to sve lose po mene. Obecala sam sebi da vise nikada necu dozvoliti nekom decku da mi pridje da mi se uvuce pod kozu ali tebi naprosto nisam mogla da odolim jednostavno ti si to uspeo bez imalo muke ili truda. Za razliku od mnogih...Oni dodju i prodju ali ti... Ti si mi ostao tu..
Kada pricam o tebi ili kada te neko spomene imam onaj budalast kez preko celog lica, pa cak i kada pisem o tebi. U svemu mogu da pronadjem nesto vezano za tebe. Svuda si ti. Izmedju svake moje misli si ti, svaku cepas na pola i uvlacis se izmedju.
Kad sklopim oci tebe vidim. Moja prva misao ujutru i poslednja uvece si ti.
I tako...ovo ti zelim reci ali nemam hrabrosti, bojim se...
Ali ko zna mozda jednom i saznas ili pukim slucajem procitas ...

Izmedju sna i jave

Prodorna mesečeva svetlost trgla me je iz sna. Bilo je gluvo doba, oko 3h ujutru. Sećam se da sam ustala iz kreveta i kroz prozor svoje sobe osluškivala i osmatrala kroz noć. Bila je to blaga letnja noć, samo su moje misli bile teške. Razmišljala sam o mnogo čemu. Pre svega o svom nekadašnjem dečku i zajedničkim trenucima zbog kojih još uvek osećam neki nemir. A potom o životu, uopšteno. Čini mi se da često to činim. Razmišljam. Mučim sebe. Jer svaka teška pomisao čini da se loše osećam. Tada zapravo osećam ništavilo, prazninu i gorku savest koji me, čim se osvrnem u prošlost, teraju u daleku budućnost. Govorim o nečemu o čemu ne bih trebala da govorim, ni da mislim. Govorim o onom vremenu kada se ljudi spremaju poći u grob. Priznajem, plašim se starosti i smrti. Svi se plaše toga, znam. Znam i to da svi mi često pomislimo kako je život ludost, kako je život besmislen i kako na kraju, tek tako, posle svega učinjenog i izrečenog, nestanemo sa lica Zemlje. Sve u svemu, jednom se živi, voli i umire, i  sve ove misli podsete me da je vreme izuzetno dragoceno. Pokušavam da skrenem  misli i da ublažim patnju tako što ću da se divim i da uživam u zemaljskoj lepoti, tako što ću da proživljavam najbolje osećaje koje život nudi sa nekom osobom sličnoj meni, tako što ću da maštam i iščekujem, i tako što ću da stvaram koliko sam sposobna za to. Želim da dam sve od sebe. Pokušaću da osvarim sebe onako kako sam to i zamislila. Maštaću uvek. Biću i realna koliko god mogu. Vratila sam se u krevet sa nadom da će sutra biti bolje sve. Uvek se nadam da ce biti bolje. Svi tezimo ka savrsenstvu. Mada...svi imamo i razlicito vidjenja onog sto predstavlja ''savrsenstvo''. Za nekog, za vecinu su to materijalne i ovozemaljske stvari. Meni ipak nisu. Za mene su to duhovne stvari, prave vrednosti, tezim ka tome, zelim da imam svoj unutrasnji mir. Svi mi kazu da sam cudna i smeju mi se zbog toga. Ali ja se njima smejem zato sto su oni svi isti. Zato sto ne mogu da vide ono sto ja vidim. Ne mogu da osete ono sto ja osecam. Ipak zelim da i oni to spoznaju.To je nesto najlepse.Ja sam na posebnom mestu, negde sam, osećam, u zlatnoj sredini. Negde sam između sna i jave. 

''Opet si tu u mom secanju..''

Mala suza izdajica se skotrljala niz obraz.

Ne vredi, fali mi tvoj osmeh za ovu slagalicu.

A učim da dišem ove dane bez tebe, dane u tuđem zagrljaju. Učim da hodam kroz dan u kojem više neće biti tvog koraka.

I dobro mi ide, zaista.

Sem, ponekad ...

Fali mi onaj osećaj razumevanja u samo jednom pogledu. Fali mi onaj osećaj pripadanja u samo jednom zagrljaju. Fali mi ona tvoja ljubav u samo jednom dodiru.

Ušunjaš se ponekad u trenutak između njega i mene i zalediš me. I nisam tu, par sekundi nisam tu. Par sekundi osetim tvoj pogled na meni i tvoj zagrljaj u meni. Par sekundi mi grliš srce onako ... ma znaš ti kako. Par trenutaka smo opet samo ti i ja. Nema niceg drugog sem tebe i mene,nista vise nije bitno, ne postoji. Postojimo samo ti i ja i nasa ljubav.

I ne, nisam tu. Srce nije tu. Par sekundi ... I onda sam opet tu, sa njim, u njegovom zagrljaju, i onda opet više nisi tu, u mom danu, u mom životu.

Upleteš se ponekad u neku pesmu na radiju i note mi zaigraju telom i osetim tvoj dah na vratu i tvoje prste među svojima. I neki prošli trenuci mi zaigraju pod kapcima. Ali kad otvorim oči nisi tu ... I onda boli,opet kida i unistava sve pred sobom. Ali prodje sve. Prodjes ti.

Zamiriše ponekad dan na tebe i lažem sebe da nije taj dan, i lažem sebe da nisi ti, i lažem sebe da nisam ja. I lažem sebe da su neki drugi u ovakvom jednom danu zaustavljali trenutak zagrljajem. Lazes sve oko sebe i uspevam ali ne mogu sebe da slazem, ne mogu da poreknem da si jos tu, da te jos ima i da te potajno jos uvek zelim. Da zelim tebe i sve sto sam imala sa tobom.

Ali onda shvatim da su moje zelje puste sklopim oci navucem masku da sakrijem tebe i sve osecaje koji me za tebe vezu i nastaljvam dalje...

I prođe dan, još jedan dan bez tebe.

I živim lako, živim lepo.

I smejem se i srećna sam.

I samo još onaj sekund pred san, ti si ta misao ... Ta poslednja misao svaku noc.. 

Zivite zivot punim plucima on nema reprizu.

Život je za mene uvek predstavljao neobičnu, maglovitu i mnogoznačnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo. Nekada su naši putevi trnoviti, a nekada sa lakocom žanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemamo obrazloženje a od starih sam čula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objašnjavam time da je zivot začinjen dobrom ili lošom srećom...

Zapravo, smatram da od života treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naučimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek težimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, već kao šansu da nešto naučimo, ispravimo, u budućnosti ne ponovimo! Greške se moraju desiti kad - tad i one se dešavaju s' razlogom. Kada čoveku loše ide, sklon je da idealizuje stvari, da mašta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam čoveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga čine nesrecnim i koje ruše njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi životni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u životu se smenjuju kao dan i noć, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu. Najbolje je kada životni balans dovedemo u ravnotežu.
Ljudi se trude da od života uzmu najbolje i u što većoj količini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebično kako se i nama sam život daruje. Za sreću i zadovoljstvo su potrebna odricanja i žrtve. Što su žrtve veće, to su odluke teže, ali i uspesi sladji.
Život delim u tri neraskidive celine... Prošlost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne proživljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greške, ali ne da bi se kajali već da bismo učili... Sadašnjost za koju treba da živimo, koristimo svaki njen tren, uživamo jer vreme ne možemo da vratimo. Od nje zavisi naša budućnost...

Živite život punim plućima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i žasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pečat...jer to je život! Ja biram da živim, a vi?!

Najveca zelja mi je...

Zelim  da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Zelim...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogla bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..A najgore od svega je sto isto tako znam da nikada necu moci da te imam.I ta misao me naprosto ubija iznutra me kida,razdire me,unistava me.
Ali moram prihvatiti da ces moja neostvarena zelja zauvek biti TI !