U nekim trenucima čovek izgubi sve: prijateljstvo, dom, želje, ljubavi na kraju svega toga, posle svih tih gubitaka, posle najtežih trenutaka, izgubi i ono sto uvek jedino ostaje a to je nada.
Mnogo starijih i mlađih ljudi, kao i deca, gubi svoje najmilije i opet u njima postoji neki trag nade, neka svetlost koja ih ispunjava. Divim se mojim vršnjacima koji izgube svoje rođene, oca, brata, a i dalje imaju neku nadu u sebi koja ih vodi pravim putem, putem koji nije nikom stran. Oni žive u sećanju, misleći na budućnost. Njihova jedina želja, jača od svega što postoji na ovom malom svetu, je da ih ponovo vide, iako je nekima od njih to potpuno uskraćeno. Oni žive u nadi da će upoznati nekog ko će ih vratiti u život, oni žude da postanu ono što su njihovi najmiliji bili, pošteni, vredni, uspešni... Neki od njih strahuju, misleći da će zauvek ostati u tami i da im niko neće otvoriti vrata. Oni svoju tugu i bol izražavaju na različite načine. U nekima je taj centar beskrajnog plavog kruga sakriven duboko, toliko duboko da ne mogu da ga nađu i sanjaju dok taj san ne postane java. Zameram im što su kukavice, što i pored svega toga neće da veruju da je nada mnoge održala u životu, i ne samo to, već im je ispunila njihove najveće želje.
Nadanja, snovi. Da li postoji neko ko to nije osetio, ko nije živeo da ispuni šta je nameravao, da li ima nekog ko se nije izvukao i pobegao od tamnog kruga koji ga okružuje?
Naravno da nema.
Mnogo starijih i mlađih ljudi, kao i deca, gubi svoje najmilije i opet u njima postoji neki trag nade, neka svetlost koja ih ispunjava. Divim se mojim vršnjacima koji izgube svoje rođene, oca, brata, a i dalje imaju neku nadu u sebi koja ih vodi pravim putem, putem koji nije nikom stran. Oni žive u sećanju, misleći na budućnost. Njihova jedina želja, jača od svega što postoji na ovom malom svetu, je da ih ponovo vide, iako je nekima od njih to potpuno uskraćeno. Oni žive u nadi da će upoznati nekog ko će ih vratiti u život, oni žude da postanu ono što su njihovi najmiliji bili, pošteni, vredni, uspešni... Neki od njih strahuju, misleći da će zauvek ostati u tami i da im niko neće otvoriti vrata. Oni svoju tugu i bol izražavaju na različite načine. U nekima je taj centar beskrajnog plavog kruga sakriven duboko, toliko duboko da ne mogu da ga nađu i sanjaju dok taj san ne postane java. Zameram im što su kukavice, što i pored svega toga neće da veruju da je nada mnoge održala u životu, i ne samo to, već im je ispunila njihove najveće želje.
Nadanja, snovi. Da li postoji neko ko to nije osetio, ko nije živeo da ispuni šta je nameravao, da li ima nekog ko se nije izvukao i pobegao od tamnog kruga koji ga okružuje?
Naravno da nema.
Нема коментара:
Постави коментар