Tonem lagano u noc. Vuku me valovi nemira. Kako je noc sve dublja tako navirnu pitanja,pitanja koja nemaju odgovor.
Pitanja koja se ne mogu shvatiti tek tako. Pitanja koja niko ne moze protumaciti. Sta je to? Da li je to nagrada,kazna, iskusenje ili nesto cetvrto?
Sta li ona predstavljaju? Da li to neko stavlja na test moj razum i snagu? Ili mi daje nagradu. Da li je to nacin da steknem hrabrost? Hrabrost da
mogu uopste i postaviti takvo pitanje? Mozda bi trebalo da sam srecna,srecna zato sto mogu razmisljati bez obzira sto ne mogu shvatiti o cemu
razmisljam, bez obzira sto ponovo i ponovo trazim vrata i kada ih nadjem ne mogu ih otvoriti, bez obzira na to sto se stalno ispocetka krecem putem
koji ne vodi nigde koji je sustinski slepa ulica, bez obzira na to sto ostajem bez ikakvog opravdnja ili odgovora ili bilo cega sto bi mi pomoglo
veceras,sto bi smanjilo moje muke. Ono sto mi je negde u srcu, ne znam pretvoriti u reci,bar ne u reci koje bi mogli da razumete. A mnogo toga mi
je u srcu nocas. Ruke mi se tresu,ne mogu da ih zaustavim kao da ih pokrece neka sila,neka sila iznutra. U glavi mi ja haos,oluja, a opet je sve
mirno. Pluca mi se bore za vazduh,kao da se boje da ce svakog momenta ostati bez njega pa zure da ga ugrabe. Srce mi mahnito lupa, skoro pa
ga cujem,kao da se sprema da eksplodira. Svakim otkucajem mi porucuje da mu postaje pretesno.
I na neke trenutke se smejem. Gledam u zidove, hladnu i pustu sobu i smesim se. Nema nista naizgled,bar ne materijalno.
Ali ono sto ja vidim i sto ja osecam to mi je razlog za osmeh. Vidim neke crne oci koje me gledaju. Na cas se sire od uzbudjenja,a na cas se
skupljaju postidjene kao da nesto pokusavaju shvatiti, razaznati. A nekad me tako nezno i sa puno ljubavi pogledaju da mi se cini da ce mi srce
poskociti i zasijati nekim cudnim svetlom. Krv mi jurnu u glavu,pa kao luda sedim potpuno mirna i obrazi mi se crvne, nabacujem svoj najlepsi
osmeh,a soba je idalje pusta, nigde nikog. A sada osecam neku slabost kada se prisetim dodira nasih ruku,nasih tela,nasih vatrenih poljubaca.
Koza se i dalje jezi od tog osecaja i zeli da je ponovo dotaknes. Otkriva najdublje zelje mog srca. Zanosi me tvoj pogled, osecam se kao samac
usred svemira. Zvezde,planete,mesec,beskonacno veliki prostor,mrak i ja. Niko vise.
Ali kakve me to muke nocas muce?
Zasto ne mogu shvatiti da li sam srecna ili nesrecna?
Verovatno sam nesrecna, jer da sam srecna ne bih se mucila trazeci odgovor na ovo pitanje.
Postoji li odgovor bar na jedno od mojih pitanja?
Sta je ovo sto osecam u grudima nocas?
I sta je sa tobom decace u telu odraslog coveka?
Sta je mracni pogledu? Sta je stidljivi dodiru? Sta mi radis? Kako i zasto?
Zelis li da ove noci izgubim razum? Zelis li da postanem neko ko nije ni zdrav ni svestan?
Hoces da vise ne znam za sebe vec samo za tebe?
Hoces da budem nasmejana u svom svetu, da zaboravim na sve oko mene da lutam svetom i trazim tebe i ovome sto se
tvojim zove? Zelis da me vode, vezu i zarobe zato sto nisam svoja? Jer sam vise tvoja nego svoja? A oni ne znaju za to.
Znaju samo da nisam ista, da nemam vise ni trunku razuma. Ne znaju da mi je sve ostalo kod tebe. Ne znaju pa izmisljaju price.
Ali ti..? Mozes li bar ti pretpostaviti nesto? Osecas li me? Ukljuci malo tu tvoju lepu glavu,pomoz mi malo. Reci mi.
Jer ja ne znam sta da ucinim. Ne znam sta da radim sama sa sobom. Ne znam sta cu sa svim osecajima koji se nalaze
tu sa moje leve strane. Nekad mi se cinis tako dalekim, nedostiznim. Kad pokusam da ti se priblizim na metar ti se od mene udaljis dva,kad napravim
jedan korak ka tebi ti napravis dva od mene. Kad mi malo fali da se uhvatim za tvoju kosulju i da te nikad ne pustim ti mi
iskliznes pod prstima i pobegnes. Zasto si mi neuhvatljiv,zasto si tako daleko od mene? Tu si ali ipak nisi prisutan.
Lutas negde,ili mozda i tebe muci isto sto i mene?
Mozda i ti imas nekog ko tebi ne da da budes zdravog razuma?
Tu si. Drzim ruku na tvom kolenu,lagano te dodirujem,ali te ne osecam. Nema mi te.
A onda se na trenutak trgnes pa me privuces u zagrljaj,lagan,nezan, savrsen, a opet tako savrsen i snazan.
Drzis me tako blizu,celom dodirujem tvoje lice. Igras mi se sa kosom onako bezazleno,a ne znas da sve u meni gori,da
mi trne svaki deo tela zbog tebe i tvog dodira. Sva cula mi se naelektrisu pa koza upamti svaki otisak tvog prsta, svaki
tvoj dodir,sve. Onda me pustis. Kao da nikad nista nije bilo,kao da se nikad nije taj mogicni trenutak ni dogodio.
Zasto ne mogu shvatiti cudnu tajnu ovog sveta? Cudnu slagalicu tvog uma?
Ti tvoji dodiri. Sta oni predstavljaju? Da da razumem sve to kada me tvoja blizina zbunjuje? I kada dodjem do nekog
razumnog objasnjenja,prisetim se tvoje blizine i tvojih dodira i svi odgovori nestanu, jedva steceni odgovori se izgube
za samo jedan trenutak. Trenutak u kom si ti.
U jednom trenu si vedar u drugom zamisljen, cas se smejes, cas si tuzan. Na cas si daleko od mene, a vec u drugom
casu me prvijas na grudi i dajes mi najsigurniji zagrljaj. Tesko te je razumeti. Ne znam da li je to car ovog sto osecam?
Mozda ako shvatim vise nece biti toliko lepo i mozda ce izgubiti svoju magiju, mozda se vise nece nazivatu ljubavlju kao sada?
Mozda tad bude samo shvatanje i nista vise od toga. Mozda me tad ne bi opijao tvoj miris kao sto to radi sada. mozda me
ne bi vodio do ludila kao sada, mozda tvoji dodiri ne bi imali isti efekat, mozda ti ne bi vise bio ti.
Mozda.
Pitanja koja se ne mogu shvatiti tek tako. Pitanja koja niko ne moze protumaciti. Sta je to? Da li je to nagrada,kazna, iskusenje ili nesto cetvrto?
Sta li ona predstavljaju? Da li to neko stavlja na test moj razum i snagu? Ili mi daje nagradu. Da li je to nacin da steknem hrabrost? Hrabrost da
mogu uopste i postaviti takvo pitanje? Mozda bi trebalo da sam srecna,srecna zato sto mogu razmisljati bez obzira sto ne mogu shvatiti o cemu
razmisljam, bez obzira sto ponovo i ponovo trazim vrata i kada ih nadjem ne mogu ih otvoriti, bez obzira na to sto se stalno ispocetka krecem putem
koji ne vodi nigde koji je sustinski slepa ulica, bez obzira na to sto ostajem bez ikakvog opravdnja ili odgovora ili bilo cega sto bi mi pomoglo
veceras,sto bi smanjilo moje muke. Ono sto mi je negde u srcu, ne znam pretvoriti u reci,bar ne u reci koje bi mogli da razumete. A mnogo toga mi
je u srcu nocas. Ruke mi se tresu,ne mogu da ih zaustavim kao da ih pokrece neka sila,neka sila iznutra. U glavi mi ja haos,oluja, a opet je sve
mirno. Pluca mi se bore za vazduh,kao da se boje da ce svakog momenta ostati bez njega pa zure da ga ugrabe. Srce mi mahnito lupa, skoro pa
ga cujem,kao da se sprema da eksplodira. Svakim otkucajem mi porucuje da mu postaje pretesno.
I na neke trenutke se smejem. Gledam u zidove, hladnu i pustu sobu i smesim se. Nema nista naizgled,bar ne materijalno.
Ali ono sto ja vidim i sto ja osecam to mi je razlog za osmeh. Vidim neke crne oci koje me gledaju. Na cas se sire od uzbudjenja,a na cas se
skupljaju postidjene kao da nesto pokusavaju shvatiti, razaznati. A nekad me tako nezno i sa puno ljubavi pogledaju da mi se cini da ce mi srce
poskociti i zasijati nekim cudnim svetlom. Krv mi jurnu u glavu,pa kao luda sedim potpuno mirna i obrazi mi se crvne, nabacujem svoj najlepsi
osmeh,a soba je idalje pusta, nigde nikog. A sada osecam neku slabost kada se prisetim dodira nasih ruku,nasih tela,nasih vatrenih poljubaca.
Koza se i dalje jezi od tog osecaja i zeli da je ponovo dotaknes. Otkriva najdublje zelje mog srca. Zanosi me tvoj pogled, osecam se kao samac
usred svemira. Zvezde,planete,mesec,beskonacno veliki prostor,mrak i ja. Niko vise.
Ali kakve me to muke nocas muce?
Zasto ne mogu shvatiti da li sam srecna ili nesrecna?
Verovatno sam nesrecna, jer da sam srecna ne bih se mucila trazeci odgovor na ovo pitanje.
Postoji li odgovor bar na jedno od mojih pitanja?
Sta je ovo sto osecam u grudima nocas?
I sta je sa tobom decace u telu odraslog coveka?
Sta je mracni pogledu? Sta je stidljivi dodiru? Sta mi radis? Kako i zasto?
Zelis li da ove noci izgubim razum? Zelis li da postanem neko ko nije ni zdrav ni svestan?
Hoces da vise ne znam za sebe vec samo za tebe?
Hoces da budem nasmejana u svom svetu, da zaboravim na sve oko mene da lutam svetom i trazim tebe i ovome sto se
tvojim zove? Zelis da me vode, vezu i zarobe zato sto nisam svoja? Jer sam vise tvoja nego svoja? A oni ne znaju za to.
Znaju samo da nisam ista, da nemam vise ni trunku razuma. Ne znaju da mi je sve ostalo kod tebe. Ne znaju pa izmisljaju price.
Ali ti..? Mozes li bar ti pretpostaviti nesto? Osecas li me? Ukljuci malo tu tvoju lepu glavu,pomoz mi malo. Reci mi.
Jer ja ne znam sta da ucinim. Ne znam sta da radim sama sa sobom. Ne znam sta cu sa svim osecajima koji se nalaze
tu sa moje leve strane. Nekad mi se cinis tako dalekim, nedostiznim. Kad pokusam da ti se priblizim na metar ti se od mene udaljis dva,kad napravim
jedan korak ka tebi ti napravis dva od mene. Kad mi malo fali da se uhvatim za tvoju kosulju i da te nikad ne pustim ti mi
iskliznes pod prstima i pobegnes. Zasto si mi neuhvatljiv,zasto si tako daleko od mene? Tu si ali ipak nisi prisutan.
Lutas negde,ili mozda i tebe muci isto sto i mene?
Mozda i ti imas nekog ko tebi ne da da budes zdravog razuma?
Tu si. Drzim ruku na tvom kolenu,lagano te dodirujem,ali te ne osecam. Nema mi te.
A onda se na trenutak trgnes pa me privuces u zagrljaj,lagan,nezan, savrsen, a opet tako savrsen i snazan.
Drzis me tako blizu,celom dodirujem tvoje lice. Igras mi se sa kosom onako bezazleno,a ne znas da sve u meni gori,da
mi trne svaki deo tela zbog tebe i tvog dodira. Sva cula mi se naelektrisu pa koza upamti svaki otisak tvog prsta, svaki
tvoj dodir,sve. Onda me pustis. Kao da nikad nista nije bilo,kao da se nikad nije taj mogicni trenutak ni dogodio.
Zasto ne mogu shvatiti cudnu tajnu ovog sveta? Cudnu slagalicu tvog uma?
Ti tvoji dodiri. Sta oni predstavljaju? Da da razumem sve to kada me tvoja blizina zbunjuje? I kada dodjem do nekog
razumnog objasnjenja,prisetim se tvoje blizine i tvojih dodira i svi odgovori nestanu, jedva steceni odgovori se izgube
za samo jedan trenutak. Trenutak u kom si ti.
U jednom trenu si vedar u drugom zamisljen, cas se smejes, cas si tuzan. Na cas si daleko od mene, a vec u drugom
casu me prvijas na grudi i dajes mi najsigurniji zagrljaj. Tesko te je razumeti. Ne znam da li je to car ovog sto osecam?
Mozda ako shvatim vise nece biti toliko lepo i mozda ce izgubiti svoju magiju, mozda se vise nece nazivatu ljubavlju kao sada?
Mozda tad bude samo shvatanje i nista vise od toga. Mozda me tad ne bi opijao tvoj miris kao sto to radi sada. mozda me
ne bi vodio do ludila kao sada, mozda tvoji dodiri ne bi imali isti efekat, mozda ti ne bi vise bio ti.
Mozda.
Нема коментара:
Постави коментар