Da li se ovo zove ljubav ili...?

Ne zelim da ides, ne zelim da te izgubim.
Ostani tu i cuvaj me, ne daj me nikom.
Zelim tebe pored sebe, zelim te bas takvog kakav jesi, volim sve tvoje vrline i mane i ne zelim nista da menjam na tebi.
Prihvatam te tako savrseno nesavrsenog.
Sve sto se tebi desi, svaki tvoj osecaj, sve to zelim da podelis sa mnom.
Da mi kazes kako se osecas, da poverujes da sam tu i da cu uvek biti.
Da ti pokazem i dokazem da si vredan, da konacno skapiras da te neko voli i da ce te uvek voleti bez obzira na sve.
Nista nece moci da promeni ove moje zelje i emocije koje gajim prema tebi.
Sta god rekao ili uradio, niko i nista nece srusiti to.
Zelim tebe pored sebe, shvati to!
Oslusni, pazljivo oslusni i cuces moje srce kako te zove, kako postoji i kako je zivo samo zbog tebe.
Ti, ti koji si moje sve, jedino tebe vidim pored sebe, jedino tebi verujem i jedino sam za tebe spremna sve da uradim.
Kada god te ugledam moje telo postaje slabo i nemocno, kao da je pod dejstvom droge, nije vise moje, ne osecam ga, tvoja blizina, nesto nestvarno i neopisivo.
Veliki uticaj imas na mene.
A tvoj osmeh...
Tvoj magicni osmeh, kad god se pojavi na tvom licu ja pozelim da zaustavim vreme u tom trenu, da zaledim sve, da smo samo ti i ja i tvoj osmeh...
Satima, danima, mesecima pa cak i godinama bih mogla da te posmatram tako.
I zaista ne preterujem, da mozete videti TAJ osmeh, da ga mozete videti kao sto ga ja vidim, mojim ocima, znali bi o cemu vam pricam sada.
Njegove oci, njegove posebne oci,moje svetle tacke u tami, moje zvezde vodilje,moje sve, moje najdraze.
Njegov glas, malcice grub al opet tako nezan i umirujuci.
Zavolela sam svoje ime zbog njega, kada me pogleda onako kako samo on zna i izgovori ga, to mi je okidac, nestanem, izgubim se u tome. Potpuno me obuzima i unistava , a opet me tako ozivljava.
Cini da se osecam posebnom i jedinstvenom.
Tera me da verujem u sebe, da budem sigurna u sve,
Zelim sebe da vidim u njegovim ocima, zelim tu bezuslovnu ljubav, divlju, strastvenu, nezaustavljivu, a isto tako neznu, romanticnu i neponovljivu, posebnu.
On je zaista neko ko ce po svemu sudeci ostaviti veliki trag u mom zivotu.
Urezao se tu i ne mrda nigde, ne dam ga nikome, zauvek ce ostati moj, makar i na taj nacin kad drugi ne postoji.
       Sve ovo je sa moje strane, ali sa njegove je potpuno drugacije...
Ali prihvatam to, prihvatam sve, samo da bude tu...
Na bilo koji nacin, u redu mi je to....
Nikada te necu pustit, uvek cu biti tu makar i iz senke. ...
Pocinjem da te volim i mislim da necu ...
Ali ti nikad neces saznati sve ovo,ako mozda i saznas...
Nista se nece promeniti ,znam da ti nista ne znaci....
NISAM pesimista, vec sam samo realna tako je kako je...
I...

Posveceno: Jednom njemu, posebnom ! 

Nikada nemoj zaboraviti, nisi sam !
Navikao si biti sam, ali vreme je za promene..!!!

I ponovo

Rekla sam da necu vise pisati, da necu posecivati ovo mesto, da se nikada necu vratiti, da cu sve napisano i sve sto to predstavlja ostaviti iza sebe ali ne mogu.
Nisam uspela, ponovo sam ovde, vratila sam se sa gomilom novih osecanja i novih padova.
Nazalost padova...
Procitala sam sve tekstove ponovo i ponovo i ponovo..
I vrtim se u krug, jedan trenutak sam kao nesto uspela da prevazidjem a odmah u sledecem se vracam na staro, na moj standard..
Nije to navika kao sto svi kazu, tako jeste, to je istinito..
Ha, dete od sad 18. godina koji problem moze imati u svom tek pocetnom zivotu?
Verujete da moze, i to ni malo jednostavne kako se svima cini.
Nek je prokleto sve..
Zasto uvek ista prica zasto?
Neki kazu zbog toga sto sama dozvoljavas to.
Ali kako da ne?
U ovom bednom trenutku se osecam gore nego ikada, sama, ostavljena, bez igde ikoga..
Nema nikog.. nema... sama... uvek..
Ono sto mi najvise treba, ono sto mi je potrebno vise od bilo cega to nemam.
Ono kako opet neki kazu najvrednije i najvece blago nemam..
Samo naucila sam jednu vaznu stvar..
Sve prodje, mora sve proci..
Tesicu se tim recima dok mogu.. dok jos imam.. imam... kako god se to vec zvalo...
Zaista nisam htela vise pisati, ali nemam izbora, ovo je jedino mesto gde mogu napisati istinske osecaje bez posledica..
Istina ne mogu dobiti odgovor ali isto tako ne mogu biti povredjena i vise nego sto vec jesam...
Nekako mi je lakse kad podelim ovo sve nego kad drzim u sebi...
I ponovo...
Do sledeceg puta..

Osecanja pretvorena u reci..

Ne možeš pobeći od slabosti.Moraš se boriti,ili iščeznuti. Jer,taj strah od samog straha ubija svo dostojanstvo u čoveku. Natera te da klečiš,i podležeš njegovim naređenjima. Počne da vlada tvojim umom. Da li ste se nekada plašili da volite? Da li ste pomislili kako niste dovoljno dobri, lepi, ili možda, kako to nije za vas?

Ljubav ne možete silom uzeti. Ne možete je sami stvoriti, ukrasti, ne možete je nacrtati, niti rečima obuhvatiti. Ljubav menja ljude preko noći, oni koji su bili tvrdoglavi popuštaju, oni koji su bili kamen postaju pamuk, odgovorni se pretvaraju u neodgovorne, pažljivi u nepažljive… Ali vi se ne bojite toga… Vi se bojite da vam neko uđe pod kožu, da vam neko obuzme um, proširi maštu, opara kožu, uđe u najdublje delove vašeg blaga u glavi, koje ne pokazujete rado…
Nemate se čega plašiti, pustite unutra one koji to zaslužuju, i pružajte isto što želite nazad...

Pružite ruku u nevolji. Kod osoba koje rado pomažu drugima stvara se gotovo euforično stanje, obnovljena im je snaga, smireniji su i zadovoljniji. A to su detalji od kojih se sastoji sreća.
Cenite, gradite i čuvajte prijateljstvo. Divan je osećaj kada s bliskom osobom možete sve da podelite.

...trazim onu jedinu svetlu tacku,moju zvezdu vodilju,trazim tebe,kao spas....ali
vise te nama pored mene,ali iz mog' srca mi te niko,nikada ne moze ukrasti,
tu jos uvek postojis,a meni je to dovoljno za srecu...


Nisu ovo samo prazne reci !


Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…


 Oduvek sam bila neobična devojčica, moja majka mi je rekla da imam kameleonovu dušu. Bez moralnog kompasa koji pokazuje prema severu, bez fiksne ličnosti. Samo unutršnja neodlučnost koja je široka i koleba kao okean. I kada bih rekla da nisam planirala da ovo ispadne ovako, lagala bih- jer ja sam rodjena da budem druga žena


....Zelim...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogla bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Volela bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...

Kad nađeš osobu koja se smije, a ispod njenog osmijeha stoji hiljadu suza, čuvaj je. Dobro je čuvaj. Te osobe vrijede, taj osmijeh je najljepši jer se u njega uloži snaga. Te osobe su jake. Ta osoba nikad neće da dozvoli da se tebi desi to što se njoj desillo.  

Posveceno!

Jedan korak napred a dva nazad i opet..

Hm.. ajde da krenemo ispocetka..
Sta mislite da li i dalje trebam biti ovde gde jesam ili konacno trebam krenuti dalje?
Naravno svi kazu kreni dalje,kreni dalje...
Ali niko od njih ne zna...
Ne znaju kako je tesko krenuti dalje..
Taj prvi korak koliko je on u stvari bolan..
Uspela sam da da napravim, ali...
Opet sam se vratila.. cak i dalje nego pre..
Ponadala sam se i danas,veceras je ta nada totalno nestala...
I najmanja iskra koja je postojala nema je vise..
Kako se ona gasila tako sam i ja polako sa njom.. nestajem.. odlazim i ne vracam se..
Postajem nesposobna za neke stvari...nikad vise necu poverovati u nesto tako.. nikad..
Znam i sama da je ovo ovde napisano kao i vecina prethodnih tekstova veoma depresivno i da to ne bi trebalo tako da bude...ali kad bi znali bar deo.. razumeli bi zasto je tako..
Zaista sam pokusavala da pomognem sebi, zaista jesam... ali ne vredi.. nema svrhe, uvek me vrate tamo odakle sam krenula.. i u redu je to. Zaista jeste.. navikla sam se vec... zato i ne mogu prihvatiti nikog..
Znam i to da sam vec godinu dana u istom ''fazonu'' sa ovim tekstovima i znam da sam posle tog vremena vec trebala da pisem o necemu lepom, o nekoj sreci, o tome kako sam uspela o tome kako verujem u sebe.. Ali od toga nema nista...
Ovde pisem iskreno i slobodno, svakako nece niko saznati....
Ipak samoca i tuga...
Znam i ja mnogo vise stvari nego sto se cini..
Tako da..
Do sledeceg puta ...
Do sledecg koraka napred...
Ako uopste i dodje do njega ..
Videcemo ...
Polako...
...

Godinu dana na istom..

Godinu dana od kako sam pocela da pisem...
Ne znam ni sam da li uopste vredi, ali ne mogu da prekinem..ne zelim.. ovo je jedino mesto gde slobodno mogu da napisem sta mislim i kako se osecam, nije prisutan onaj strah od odgovora, reagovanja ili nekog drugog...
I dalje je sve kao i pre godinu dana, i dalje sam na istom mestu kao i pre...
Mozda ce i doci do neke promene... ne znam..

Ono kao sreca..

Sto te duze gledam, to sve vise gubim inspiraciju. ... Za mene masta cini cuda.. volim mastu, volim stvarati jednu idilu zivota. ... Zivotu sto me naucio sta je tuga, sta je bol, sta je patnja, ali sta je i ljubav, a i sreca. .... smisla dok se ti nisi pojavio, sada sve je lepse... bolnije jeste, al ja se osecam srecnom i kad placem za nama.


Onda ponovo nada ali na kraju se sve svede na isto...

Naša ljubav je poput feniksa, ona ne umire, ponovo se rađa iz pepela. Svesna sam svih svojih mana, niko nije savšen, ali ti možeš da me učiniš savršenu tebi...imaš tu moć, izvajaj moje mane u figuru tvog zamišljenog savršenstva. I dok se reči troše, dok im ne vidim kraja, shvatam da ovo moram da privedem završetku i ostale misli potisnuti i vise nikad ne spominjati..
Tesko je ali je tako..
Zao mi je..

Ponovo na istom, ponovo na pocetku...

I opet sve u krug..i sve tako u nedogled...

Opet sam sasvim sama...
Mozda i nisam... ne znam..
Tako se osecam, nekako sjebano, tesko, slomljeno, unisteno, ostavljeno, razocarano...
Uf.. znam da je sve crno i da su mi to ne tereba ali kako je tako je...
To sam ja i ne mogu protiv toga..
Ne sama, potreban mi je neko ko ce me cuvati kada sam najslabija i ko ce me voleti kada sam najgora...
Ja borim se i ne zelim da se menjam, al tesko je sad kad tebe nemam...
Sve mi je cudno, sve mi je nedostizno, nestvarno, neuhvatljivo..
Sve sto pozelim, sve mi isklizne iz ruku, nisam dovoljna jaka da zadrzim bilo sta,niti je neko dovoljno jak da zadrzi mene..
Toliko ''problema'', toliko lazi, toliko mrznje..
Ne prolazi i nikako da prodje..nadam se da ce biti bolje, ali ne... sve je gore i gore..
Da postoji bar neka svetla tacka, nesto ili mozda neko...
Bilo bi drugacije, mozda...
Plasim se samoce, plasim se mraka,plasim se... svega i svacega... nazalost.. sta da kazem sta.. sto sam ja..
I boli me, jako uzasno, iznutra...kida me, lomi me, rusi me.. unistava me postepeno...
Nije obican bol,ovo je nesto dublje, nesto veliko, nesto sto ne zastareva, vec postaje veci i veci svakog minuta,svake sekunde...
Bila sam zaljubljena jednom, dva puta...iskreno..
Prvi put prilicno dugo, a drugi put...pa drugi put jos traje...
Iako je pogresno i opet nece biti nista od toga znam... zaista mi je stalo do ove osobe...
Ali ko mene jos pita sta zelim, mislim, ili bilo sta drugo...
Zanemaricemo sve to..
Mada... srce nikad ne laze, a u mom je bol i razocaranje...

Ponovo na pocetku,ponovo zaljubljena u pogresnog !

Posle duge patnje i boli.. Osecam zaljubljenost opet.. Ali nekim delom osecam, ili se cak plasim tuge koja me je pratila.. Plasim se opet te boli, koju mi je nanosila ljubav.. Plasim se.. i sta god krenem pisati.. pisacu to "plasim se"..
Jednostavno ne mogu da predjem preko toga.. Tesko je zaista mi je tesko..
Ali on je taj ! Verujem da jeste..Poseban je zaista...
Znam da sam zaljubljena u njega iskreno i neopozivo.
Znam zato sto nema vise ni traga ni glasa od moje ''duge i prve'' ljubavi..
Ne postoji vise za mene, ne setim ga se nikad, niti bilo cega sto je bilo sa njim..
Sada je samo on jedan centar mog svemira..
Za njega sve, njega ni za sta..
Mogu da cekam, mogu da istrpim, mogu da shvatim, mogu da se potrudim za njega, mogu, hocu i zelim.
Vredan je svega..zelim njega pored sebe..
Po prvi put nekog toliko jako posle duzeg vremena zelim..
Zelim da bude tu, da me zagrli, da me napusi, da mi kaze onako kako samo on zna...
Da se smeje.. njegov osmeh je predivan... na to me je i uhvatio.. na to i na svaku njegovu napisanu rec..
Zato sto verujem u to.. tacnije zelim da verujem..
Mada ako nesto krene naopako.. ako se nesto dogodi.. ako...
Nadam se da cu preziveti, ako me opet tuga pogodi.. istina je da ce trajati.. danima, i mesecima.. ali iskreno se nadam da cu preziveti i taj udarac.. Plasim se ljubavi.. Iskreno bolelo me je.. Bolelo, i bolelo.. Ne zalim se.. vec pisem za sebe i svoju dusu.. Lepse mi je poloziti to negde, gde niko nece citati..
Nije mi bitno sto ce to neko videti.. samo ne zelim da pokazujem svoju slabu stranu, jer ljudi su danas surovi.. i sve bi uradili kako bi te povredili.. Zato cu svoje misli.. i kako god to nazivamo, stavljati ovde na blogu.. Ovde je mozda i deo mene.. Ne mozda, vec sigurno jeste.. Kad mi je bilo najteze, ovde sam dolazila.. jer neke stvari nije lako reci nekome.. Neke stvari moramo zadrzati i za sebe..
Ponovo se vracam na isto... ponovo idem u krug... ponovo prolazim kroz isto.. ponovo pogresno zaljubljena....