Godinu dana na istom..

Godinu dana od kako sam pocela da pisem...
Ne znam ni sam da li uopste vredi, ali ne mogu da prekinem..ne zelim.. ovo je jedino mesto gde slobodno mogu da napisem sta mislim i kako se osecam, nije prisutan onaj strah od odgovora, reagovanja ili nekog drugog...
I dalje je sve kao i pre godinu dana, i dalje sam na istom mestu kao i pre...
Mozda ce i doci do neke promene... ne znam..

Ono kao sreca..

Sto te duze gledam, to sve vise gubim inspiraciju. ... Za mene masta cini cuda.. volim mastu, volim stvarati jednu idilu zivota. ... Zivotu sto me naucio sta je tuga, sta je bol, sta je patnja, ali sta je i ljubav, a i sreca. .... smisla dok se ti nisi pojavio, sada sve je lepse... bolnije jeste, al ja se osecam srecnom i kad placem za nama.


Onda ponovo nada ali na kraju se sve svede na isto...

Naša ljubav je poput feniksa, ona ne umire, ponovo se rađa iz pepela. Svesna sam svih svojih mana, niko nije savšen, ali ti možeš da me učiniš savršenu tebi...imaš tu moć, izvajaj moje mane u figuru tvog zamišljenog savršenstva. I dok se reči troše, dok im ne vidim kraja, shvatam da ovo moram da privedem završetku i ostale misli potisnuti i vise nikad ne spominjati..
Tesko je ali je tako..
Zao mi je..