Jedan korak napred a dva nazad i opet..

Hm.. ajde da krenemo ispocetka..
Sta mislite da li i dalje trebam biti ovde gde jesam ili konacno trebam krenuti dalje?
Naravno svi kazu kreni dalje,kreni dalje...
Ali niko od njih ne zna...
Ne znaju kako je tesko krenuti dalje..
Taj prvi korak koliko je on u stvari bolan..
Uspela sam da da napravim, ali...
Opet sam se vratila.. cak i dalje nego pre..
Ponadala sam se i danas,veceras je ta nada totalno nestala...
I najmanja iskra koja je postojala nema je vise..
Kako se ona gasila tako sam i ja polako sa njom.. nestajem.. odlazim i ne vracam se..
Postajem nesposobna za neke stvari...nikad vise necu poverovati u nesto tako.. nikad..
Znam i sama da je ovo ovde napisano kao i vecina prethodnih tekstova veoma depresivno i da to ne bi trebalo tako da bude...ali kad bi znali bar deo.. razumeli bi zasto je tako..
Zaista sam pokusavala da pomognem sebi, zaista jesam... ali ne vredi.. nema svrhe, uvek me vrate tamo odakle sam krenula.. i u redu je to. Zaista jeste.. navikla sam se vec... zato i ne mogu prihvatiti nikog..
Znam i to da sam vec godinu dana u istom ''fazonu'' sa ovim tekstovima i znam da sam posle tog vremena vec trebala da pisem o necemu lepom, o nekoj sreci, o tome kako sam uspela o tome kako verujem u sebe.. Ali od toga nema nista...
Ovde pisem iskreno i slobodno, svakako nece niko saznati....
Ipak samoca i tuga...
Znam i ja mnogo vise stvari nego sto se cini..
Tako da..
Do sledeceg puta ...
Do sledecg koraka napred...
Ako uopste i dodje do njega ..
Videcemo ...
Polako...
...