Surova istina, realnost !

Zelim da vam napisem kako je sve pocelo i kako mislim da ce se zavrsiti..
Zelim da vam kazem koliko sam povredjena, koliko sam puta izgubila volju za zivotom, volju za bilo cim..
Zelim da glas svog srca pretvorim u reci.
Ne razuma vec srca. Da se razum pita nikad nista od ovoga ne bi bilo napisano..
Zelim da podelim to sa vama, mozda ce mi tako biti lakse,a mozda i ne... Mozda...
Moram i da se zahvalim na tome zato sto da me nisu toliko povredili, da moja tuga nije tolika
verovatno ne bih ni pisala, ne bih imala razloga za to...
Sve je pocelo ovako:
Svi mozete pretpostaviti.. Jedan decko.. Da u pravu ste.
Kao i kod svih drugih devojaka,decko je uglavnom uzrok bola i tuge..
Mada ima i nesto dublje...nesto sto ne mogu da objasnim..
Zatim sledi jedan pogled.
Njegov pogled, njegov po mene smrtonosan pogled...
Bio je dovoljan da ''padnem'' na njega, ucinio je i vise od ocekivanog..
Zatim osmeh, njegov poseban svojstven samo njemu i namenjen samo meni..
Zatim zagrljaj, najsigurnije mesto,njegove grudi i njegove ruke oko mene.
I na kraju jedan poljubac, jedan savrsen poljubac kojim je uspeo da ostavi zig na meni koji se nikada nece skinuti. Obelezio me je i vezao sa sebe sa tim.
I sve bi bilo divno da nije bilo drugih.. Da,da drugih.
Onii...oni su me..Ubili, unistili mene i njega, nisu mogli da me gledaju srecnu, nisu mogli da podnesu moj osmeh koji je postojao samo sa njim, ubili su sve ljudsko u meni, ubili su moju srecu,moju ljubav,samopostovanje...Ubili su sve za sta bi bilo vredno boriti se..
Ostavili si mi bol...bol..koji je neizleciv..
Ne mogu vise ni da se borim, popusticu..ne mogu da izdrzim taj prokleti bol,ne vise..
Srce i ne moze da se bori..a mozda i ne zeli, mozda nema nista vredno za njega.
Ono sto je bilo su mu ukrali i ostavili ga ranjenog u mukama da polako umire pateci.
Ljudi su takva cudovista... nemaju srce, dusu , razumevanje..
Sebicni,zavidni, samo zele da napakoste i time se nasladjuju, a nisu ni svesni koliko velike greske prave..
Ponekad mi se cini da mnogi zeli da poraze prijatelja, kao da im je neprijatelj.
Tako su cudni,povrsni, bezdusni..
Svoje najbolje prijatelje mogu prodati za saku nekog zadovoljstva..
Novac, moc... ali ne shvataju da to nije vredno.
To nema vrednost. Raskidaju se vazne veze i velika prijateljstva zbog toga..
Kada budu shvatili onda ce biti kasno.. Nece moci da povrate sve sto su tako lako ispustili..
Pa zar je to ono sto se od coveka ocekuje?
Izgleda da su svi zaboravili sta znaci ljudski se ponasati..
U nekim trenucima mi dodje da vristim, ali nemam glasa,da se smejem, ali nemam snage..
Najbolje je da odem,jer ovo mesto nije za mene, ovo je za drugacije ljude...
Zivim u svetu punom ljudi koji se prave da su nesto sto nisu,totalna suprotnost meni.
Ne mogu tako.. ne zelim i necu. To nisam ja i ne zelim da izgubim sebe da bih se dopala drugima, znam da nije vredno i da nikad nece biti.
Hodam zivotom kao kroz san. Iza mene su ostale izguzvane stranice proslosti, nemam volje da se okrenem i pogledam...Koracam napred...Idem ali ne znam gde.. Pitam se gde toliko zurim? Zelim da stignem do tamo, ali gde? Na neka pitanja jos uvek nemam odgovor.
Placem ali ne znam zbog cega... Zelim.. jako zelim...ali ne znam koga ili sta...
Zapitajte se koliko ste se puta osecali odbaceno, i ako Vas niko zapravo nije odbacio..
Koliko ste puta bili usamljeni pored svih takozvanih prijatelja...
Bilo Vam je zao da ih opterecujete stvarima za koje bi rekli da su sitnice, a za vas je to nesto veliko..
Koliko puta ste sami plakali, pa vesto sakrivali to, praveci se da je sve u redu?
Hm...pitam Vas ja?
Bezbroj puta sam bila na Vasem mestu i bezbroj puta sam prosla kroz to...
I ne zna se koliko ce to jos trajati.. Ali trudim se, nije sve izgubljeno, bar ne jos...
Postoji jos nesto..postoji ljubav i prijateljstvo. Iskrena ljubav i iskreno prijateljstvo...
Nije se tesko zaljubiti, nego je to tesko reci.
Svi se plase da priznaju svoja osecanja zato to se boje odgovora.
Plase se odbijanja. Bolje biti i sam nego sa pogresnima...
Dok saznajemo sve vise i vise o zivotu takodje i ucimo, jer se nismo rodili pametni..
Sve vise otkrivamo ko smo zapravo mi, otikrivamo nasu sustinu i nasu svrhu..
Otkrivamo i spoznajemo ono najbitnije i najvaznije...
Kakvi smo mi to ljudi?
Svaki dan se pitam...
Ne znam kako ce sve sve zavrsiti...
Ali znam da..znam da.... Ako nije sve dobro onda nije ni kraj... 

San,java,ljubav i konacno zivot !

Bese jednog dana, u kaficu ja pola uspavana, sretoh njega, visokog, lepog, oci crne,savrsene gradje i izgleda, za moj ukus i rekoh on je taj sto mi treba, prodje par nedelja, ja ga opet sretoh,sa istim zarom sam ga gledala,i tom pogledu je bilo mnogo vise tako sam mu srce predala. Prodje opet nekoliko nedelja. Ponovo isti kafic,moji prijatelji ja i odjednom on. Dosao je  da se pozdravi sa mojim prijateljima, uzeo mi ruku i nezno je stegao, uputio mi pogled i rekao ''cao'' a ja..izmenjala sam sedam crvenih boja za sekund. Celo vece sam ga trazila pogledom, smesila se, gledala njega.Par puta su nam se pogledi sudarili i pravili haos u meni. Prodje i to vece , prodje neko vreme. Sve dok jedno vece nisam ugledala njegovu sliku, zaista je olicenje savrsenstva za mene, i tada rekoh bices moj,vec dugo sam te cekala.Spletom okolnosti i na moju srecu nas dvoje smo posle dva dana,izasli na pice,pricali upoznali smo  jedno drugog, znala sam da je on od onih koji svaku moze da ima, a ja devojcica koja se trudi da mu otme srce, da otme njega celog i sakrije ga od svih drugih pogleda, sebicna sam bila kada je ona u pitanju. Prodje par sati, on mene isprati do kuce panika me hvata, sta da radim,da li da ga poljubim, da li da ucinim nesto da mu kazem, da ma sta god.. Onda mi je on prisao uzeo moju ruku u njegovu i kao prvi put nezno stegao i isti osecaj od tad se ponovo pojavio, i rekao mi dodji ovamo, i svoje nezne usne je spustio na moje. Au,taj njegov gest,taj njegov poljubac obuzeo me je celu i skroz. Tim me je vec vezao za njega. Uzeo je moje srce iako sam se ja trudila da uzmem njegovo. Posle par sekundi, udjoh u kucu sva izgubljena, a onda odjednom mi stize poruka. Pita on mene da li ti je znacio nesto poljubac? Da li zelis nesto ozbiljno sa mnom ili ne? Rekla sam mu da nikad nikog nisam toliko zelela kao sto zelim njega i da hteo on to ili ne i svidelo se to njemu ili ne ja sam njegova, bio je dovoljan jedan poljubac za to. Od tad smo bili zajedno. Iako sam se plasila da ce on biti kao onaj sa kojim sam bila pre njega da cu opet zavrsiti isto, isto povredjena. Pokazalo se da sam pogresila, on je bio poseban, jedinstven. Poceli smo jedan drugog da volimo, ja nisam mogla da verujem da neko takav kao on moze da se promeni, i da je iz dana u dan njegova vrednost u mojim ocima bila sve veca i veca. Posle par meseci smo izasli zajedno.Nikada necu prezaliti taj izlazak.Kao sto sam rekla on je bio od onih koji moze imati svaku a i za njega su se mnoge devojke lepile bez obzira na to sto su znale da je zauzet. U mom drustvu je bila jedna devojka po imenu Sandra. Zelela ga je jako. Toliko je da mene naterala da popijem alkohol koji inace ne pijem. On je izasao na sekundu ili dve, ona je to i moje pripito stanje iskoristila da dovuce nekog i natera ga da me poljubi u trenutku kada je on dosao. To je bio sok i za mene i za njega. Samo se okrenuo i izasao, dok sam ja potrcala za njim vec u suzama,a Sandra se nasladjivala i nadala da ce konacno biti njen. Stigla sam ga na sredini centra i zamolila ga da stane. Stao je okrenuo se i pogledao me sa ocima punim razocarenja. Gledali smo se par trenutaka, vladala je neprijatna tisina. Prvi je progovorio: ''Kako si mogla to a mi uradis?'' Zar si i ti ista kao sve druge?'' U njegovom glasu se osecao prizvuk bola i tuge. Suze su tekle niz moje lice. Jecajuci sam odgovorila:''Nisam, znas i ti da nisam. Ono malopre...to nije bilo do mene, to je sve zbog nje, zbog nje sam popila ona je onog tipa gurnula na mene u trenutku kada si usao.Znam da sam i ja kriva, nisam trebala da dozvolim to i da je poslusam. Ja sam kriva, samo ja. Izvini,nadam se da ces mi jednom oprostiti. Zauvek cu te voleti, zauvek ces biti deo mene. Znam da je ovo sada kraj i da me ne zelis vise zato sto sam te razocarala vidim ti u pogledu. Ali jedno znaj'' Razdrala sam se '' Volim te i zauvek ce tako ostati'' Spustila sam glavu dole i okrenula mu ledja dok mi se srce cepalo, okrenula sam se od svog zivota i htela da odem. Medjutim uhvatio me za ruku i povukao ka njemu nazad. Opet se pojavio onaj osecaj onaj posebni osecaj kao prvi put. Okrenuo me ka njemu i rekao:'' Znam. Znam kako je sve to ispalo veceras. Ne zameri ti meni. Ali kada sam video da te neko drugi dodiruje pobesneo sam ne mogu to podneti zato sam izasao i krenuo, ali te ne mogu napustiiti. Ne mogu uzela si mi srce zauvek. Predao sam se tebi, tebi koja si tako mladja koja si toliko nezna i krhka koja moze nasesti na lazi i glumu jos uvek, dok sam ja sve to prosao i navikao na to. Nisam planirao da te ostavim.Previse te volim.'' Kad je zavrsio u njegovom pogledu je ponovo bila samo ljubav, razumevannje,postovanje i mozda pomalo ponosa za mene. Nisam mogla da verujem u njegove izgovorene reci. Nisam verovala da neko kao on moze toliko voleti, neko ko moze da ima svaku devojku govori takve stvari i to bas meni. Meni koja ih svojim postupkom nije zasluzila. Privukao me uz sebe sto je vise moguce, nezno stegao i privio na svoje grudi sapucuci da me voli. Tako sam par minuta bila u njegovom zagrljaju, najjsigurnije mesto na svetu,ceo moj svmir, sve moje, svaka zelja,san,sve je bilo tu u njegovim rukama. Bila sam njegova konacno njegova. Kompletno i bez sanse za povratak. Obujmio mi je lice sakama i svoje savrsene usne supustio na moje. Utonuli smo u dug pun ljubavi poljubac. Odvojio ih je i tik uz moje upitao: ''Spreman sam sa tobom za zauvek, a ti?'' Zanemela sam za trenutak. ''Da'' Glasno i jasno ''Jesam''. 
Osmehnuli smo se jedno drugom i nehotice pogledali gore. 
Jedna zvezda je sijala jakom svetloscu. Blistala je iznad nas simbolizujuci nasu ljubav. 
Njen sjaj i lepota nikad nece isceznuti pa tako nece ni nasa ljubav.
Kazu da kada neciju ljubav zvezda obasja nikad nece doci kraj. 
E to smo bili mi. 

Upravo takvi. Idealno razliciti, a opet tako isti. On je prvo bio moj san,pa moja java, pa moj bol, pa moja ljubav i na kraju moje sve moj zivot ! 

VERUJEM

Cudno je vreme danas.
Sve je nesigurno i nepredvidivo, zivi se od danas do sutra.
Nikad ne znas sta ce te sacekati iza ugla.
Ne znas sta ce se desiti u sledecih sat vremena, a kamoli da planiras nesto vise.
O buducnosti se nije smelo razmisljati. To su sam bili takozvani pusti snovi.
Ako se ipak i nasao neko ko je smeo da misli o tome, bila mu je potrebna ogromna hrabrost i puno strpljenja.
E vidite, ipak se nasao neko ko je razmisljao tako,neko ko se izdvajao od svih i svakog.
Neko koga nije bilo briga sta ce biti danas,neko ko je razmisljao samo u napred. Neko koga nista nije moglo slomiti ili unistiti.
Pokusavali su mnogi ali bezuspesno.
Mrzeli su je zato sto je bila drugacija,odbacivali su je zato sto nije bila ''savrsena''.
Smejali su joj se zato sto su je zanimale mnoge stvari koje za njih predstavljaju glupost, a u stvari nije tako.
Ponizavali su je i ismevali zato sto nema decka, a niko od njih nije znao koliko ona pati.
Niko nije znao da je posledica te ''nesavrsenosti'' nesto mnogo vise i dublje nego sto njihov mozak moze da shvati.
Niko nije znao da je ona jednom volela i bila povredjena i da se plasi da se veze ili da pokusa ponovo.
Svi su videli samo povrsinu niko se nije potrudio da dublje sagleda situaciju.
Ali tako je to danas.
Sude ti na osnovu izgleda, na osnovu toga da li i koliko si momaka imala i u kakvoj si finansijskoj situaciji.
Takvi su mladi danas, a ne uvidjaju koliko je to pogresno, koliko samo grese.
Zbog takvih stavova i takvog razmisljanja propadamo.
Stavimo se u drugaciju situaciju, zamislimo da svi razmisljaju kao ona.
Da ne sude na osnovu izgleda i materijalnih stvari, da su spremni da pomognu, da nisu zavidni i oholi, da budu sposobni da vole i vrline i mane.
Da li bi bilo bolje? Sta vi mislite?
Mislim da bi bilo, mnogo bolje nego danas,nego sto je sada.
Ali ne vredi, koliko god se neko trudio da objasni to ili pokusa nesto da promeni njega prozovu ludim i glupim samo zato sto se izdvaja iz mase, zato sto iskace iz takvog drustva.
Za tako nesto treba mnogo hrabrosti, mnogo strpljenja, potrebna je psihicka jaka i stabilna osoba i najvaznije ne sme biti sama. Nikako.
Jedan nije dovoljan, mora biti njih vise koji ce pokrenuti masu.
I iskrena da budem ne znam zasto ovo pisem.
Ops, mozda i znam.
Ta devojka sam ja.
Ja sam ta koja se i dalje nada da se sve moze ispraviti, da moze biti bolje, da se ljudi mogu promeniti.
Ali ja nisam dovoljna,ne sama.
Ali verujem u dobrotu, verujem da se vredi boriti za sve dobro koje jos postoji na ovom svetu.
Verujem da negde postoje jos ljudi kao sto sam ja i koji razmisljaju na ovakav nacin.
Verujem da cemo se jednom naci i uspeti u nasoj nameri.
Verujem,verujem.

Promenu koju zelis videti u svetu,prvo moras videti u sebi !!!

Ispovest

Nekad samo okrenem glavu praveci se da mi nije nista, a u stvari svasta mi je.
Ne,ne mogu objasniti to. Ne mogu vam reci zasto krijem,niti sta krijem.
Prosto taj osecaj usamljenosti. Ne mogu ga promeniti niti iskoreniti.
Pokusavala sam,zaista jesam.
I svaki put kad mi suza niz lice krene ja znacu da nikad niko nije bio uz mene !
Jeste,nije.
Ne,nije!
Svaki put kada je najteze onaj za koga se navise nadas da ce ostati taj uvek ode.
To osoba koja ti treba ona nikad nije tu.
Zato sto kaze da ne moze da te ''trpi'' vise.
To nije istina to je samo izgovor.
Nasla je svoju ljubav,svoju drugu polovinu, svoju srodnu dusu.
I onda nema nikog okolo,onda je on najbitniji, tad je svaka prica, svaki minut, sat,sekund posvecen njemu, tada je on najbitniji, tada se za njega cini sve,pa cak i ostavljaju prijatelji kada im najvise treba da neko za koga misle da je uvek tu bude uz njih.
Ali nema nista od toga. To je samo nadanje,to je samo misao.
Hiljadu puta se opecem na istu stvar. I onda se od mene trazi da vise verujem ljudima? Pa kako kada me svaki put izdaju? Ne pamtim kada je neko poslednji put ucinio lepu stvar za mene. Ili bar pomislio da ucini ako nista drugo. Na kraju se uvek zavrsi isto. Neko uziva, neko bude povredjen,a sutra,pa sutra ce se svi praviti kao da se nista nije desilo, sutra ce se slusati nove price, sutra je sve ponovo u redu.
Ali to ''u redu'' je samo maska, veoma debela maska.
Mada ljudi koji su previse usamljeni pristaju na sve samo da imaju nekog tu uz njih, makar to znacilo da ce prihvatiti jos hiljadu uvreda, ispala i svega ostalog sto ide uz to. Sve, samo da ne bi ostali sami.
Ponekad se zapitam da li je vredno?
Da li se pre mogu navici na to da stalno budem sama ili da pustim da iznova i iznova budem povredjena?
Mislim da cu ipak izabrati ovo drugo. I pored svega ja sam samo ljudsko bice, bice kojem trebaju ljubav i paznja i iskreno prijateljstvo. Prijatelju je bolje oprostiti nego ga izgubiti.
Kao i to treba mi i ta treca osoba, da treba mi.
Zelim da znam da i ja nekome znacim i da bi neko i za mene ucinio nesto !
Ali to su samo moje zelje,do toga nece doci.
Uvek ce biti bitniji neko treci, ali uvek.
Nije da nisam srecna,jesam.
Ako ovo moze nazvati srecnim.
Pa cak i ako je to samo maska.
Mogu se pretvarati da je sve u redu pred drugim osobama i mogu da sakrijem mnogo stvari koje se nikad nece otkriti,maska je previse jaka da bi bila slomljena.
Mozda...mozda je do mene,mozda se ja namerno tako ponasam,mozda zelim da vidim ko je spreman da me trpi ovakvu, napornu,besnu,previse iskompleksiranu,ovakvu kojoj smeta svaki pogled upucen popreko, svaki podsmeh koji mozda cak i nije meni upucen. Koja moze u jednom trenutku da besni da lupa i kida sve oko sebe, da histerise da place, da gubi razum, a vec u drugom da bude najbolje moguce stvorenje puno paznje i razumevanja za sve, da se smeje, da siri pozitivnu energiju. Mozda radim to sve da bih ostala sama, da me svi ostave i napuste, zato sto mislim da nikome nisam dovoljno dobra, zato sto sama sebi nisam dovoljno dobra, nemam samopuzdanja,nemam vere, nemam ono najvaznije. Mozda mislim da ce mi biti lakse ako me svi ostave i ako svi imaju pogresnu sliku o meni. Ako navucem masku prezira i postavim zid ispred sebe,mozda ce tako biti lakse.
Mozete li poverovati u to?
Znam,ne mogu ni ja.
Komplikovano je i previse cak i za mene, za to sto ja jesam.
Ne mogu ici protiv sebe, ma koliko zelela to.
Ja sam jednostavno takva, previse povredjena,previse puta sam verovala i svaki put bila izigrana.
Ne mogu se vezati ni za koga,ne mogu nikome biti pravi prijatelj.
Uprkos tome sto razumem sve i svakog, sto svima pomognem, sto svima nadjem trecu osobu, svima sem sebi, sto sam uvek sebi na poslednjem mestu, sto pokusavam da uradim nesto povodom toga, ali ne mogu, ne uspevam, uvek stane neko ispred.
Ali to se ne racuna, to niko ne vidi a kamoli da neko ceni, ne !
Svi su sebi na prvom mestu.
Niakd necu nauciti neke stvari,ali kao sto rekoh to sam ja i ne mogu protiv sebe !
I jos jedna stvar.
Naviknite se,kada se pojavi taj neko vi cete uvek biti poslednji i kada je najteze vas ce ostaviti !
Ne cinite istu gresku kao i ja !