Nesto posebno,nenadmaseno.

Slušala sam ritmično udaranje kapi kiše o prozor. Na radiju je išla neka stara balada. Dugo nisam slušala radio. Podseća me na tebe. Podseća me na one naše večeri pune šale, smeha, romantike, nežnosti. A tih večeri više nema. I to me boli. Postao si hladan i dalek. Kao da se nešto u tebi prelomilo i preokrenulo. Ne znam kako. Ne znam zašto. Ne znam ništa. A ni ti ne znaš. Ili ne želiš da znaš. Ni sama nisam sigurna. Pitam se da li sam ja negde pogrešila? Ako jesam, reci mi gde! Reci bilo šta! Suoči se sa mnom! Ali, prvo moraš uraditi nešto teže, za šta nisam sigurna da si u stanju. Moraš se suočiti sa sobom. To je teže nego meni reći bilo šta. Ni meni nije lako da se suočim sa sobom, da priznam da smo se izgubili, zalutali. A dala sam ti srce na dlanu. Otvorila ga tebi bez rezerve, bez skrivanja. Nisam razmišljala da ćemo doći dovde. Nisam razmišljala da će mi trevati neki kutak srca u kom te nema. Nemam takav kutak. Svuda si ti. Možda samo malo preterujem. Možda sam se malo uplašila. Ali, ne zameri mi zbog straha. To je samo zato što se bojim da će moji koraci jednom postati premali da bi te stigli, ili da ću ja krenuti suviše brzo i izgubiti te. A to ne želim jer si postao deo mog srca, deo mene. Postao si nešto nenadmašno za mene. Moja unikatna ludost, zbog koje se smejem. plačem, svadjam se.Ti si me naučio tome šta zaslužujem, a onda si sam krenuo da se povlačiš. I to je tužno. Osećam kako ti klizim kroz prste. Polako, postojano, nezadrživo. A ti ne činiš ništa. Ne zaboravi da i ja imam svoje granice i svoj ponos. A kad se ponos probudi sve drugo pada u drugi plan. Tada ću otići sama. I neću ti dozvoliti ni da pokušaš da me zadržiš. A kad jednom odem, odlazim zauvek. Bez povratka. Takva sam ja. Ali, čak i ako odem, ne brini. Ostaćeš mi u srcu zauvek kao lepršav trag nečeg nežnog i romantičnog. Ti ćeš za mene uvek biti nešto posebno. Nenadmašno. Jer sve drugo može proći, ali ti uvek ostaješ. S.