Onaj dogadjaj koji nas veoma pogodi (smrt bliske osobe, neuspeh, rastanak sl.) praznina toga ostaje u nama, ali vremenom bledi i ide u podsvest ali sve to naravno moramo mi sami da ucinimo i to ide u podsvest sa nasom zeljom, mi smo ti koji potiskujemo..e sad nekada ta sacanja iz podsvesti krenu da ulaze u svest ali tu zavisi od nasih odbrambenih mehanizma da kako cemo to docekati i kako ce nas organizam, pamet reagovati.
Zalost vremenom gubi intenzitet, to ne znaci da ti vise ne zalis, ali zivot ide dalje i ona ono izbledjuje i ima trenutaka da mozda i posle 5 godina se razalimo. Normalo je do 5-6 meseci, sve sto je iznad 6 meseci i intenzitet bola, zaljenja raste onda treba konsultacija sa psihologom, psihijatrom itd.
Borba i nije bas jednostavna, znaci individualno je to. Ali se treba uvek imati u obzir vera u zivot i da sve sto jednom pocne mora da ima i svoj zavrsetak i da mi nismo niko i nista da to zaustavimo (ovo je u vezi smrti, rastanka itd.), dok neuspeh na faksu, poslu, gubitak novca i sta ja znam to dodje prodje i opet dodje tako je..a smrt je nesto drugo.
Da se vratimo na staro mozemo, al da budemo kao i ranije e to ne mozemo, zato sto su nas ti gubitci bili oni za voljenu osobu, neuspeh drasticno promenili, postali smo ili jaci ili emotivni zavisi od osobe. Ali zato zivot je pun iznenadjenja i hteli mi ili ne moramo da se prilagodjavamo novonastalim situacijama i vremenom izbledi al naravno u nama ostaje samo veoma slabijeg intenziteta...I da napomenem sto vec sigurno znas, da za sve ono STO? ima i svoje ZASTO?...I sama verujem da ta "grudvica vazduha u grudima" ostaje dugo vremena, mozda i zauvek.
Prilagodjavanje i menjanje je neophodno. Aktivno ucestvovanje u zivotu. Neophodno je dopustiti da neke stvari odnese reka vremena. Pomiriti se na neki nacin. Sa druge strane, s nekim stvarima se nemoguce pomiriti, niti cemo biti u stanju pozeleti da se oslobodimo zaljenja.
Ja sam prvo prosla kroz fazu neprihvatanja i besa, pa fazu mirenja i apatije. Pronasla sam ravnotezu, promenila se, ali praznina je ostala.
Iskreno, sada imam problem s onim sto je tuga ostavila iza sebe, nedostatkom motivacije, nekim vidom razocarenja,generalno.(mozda zaostaci nekog neartikulisanog besa i tuge, duboko potisnutog,izmenjenog u razocarenje)
I zbog toga bi volela da se povezem s onim sto sam nekada bila,tim izgubljenim delom sebe..iako znam da je bukvalno nemoguce, nadam se da cu ga pronaci bar u drugom obliku. ono sto ste spomenuli iznad, naci kompenzaciju.
Verujem da vreme cini svoje, menjamo se i mi i zivotne okolnosti. Ucimo!!!
Zalost vremenom gubi intenzitet, to ne znaci da ti vise ne zalis, ali zivot ide dalje i ona ono izbledjuje i ima trenutaka da mozda i posle 5 godina se razalimo. Normalo je do 5-6 meseci, sve sto je iznad 6 meseci i intenzitet bola, zaljenja raste onda treba konsultacija sa psihologom, psihijatrom itd.
Borba i nije bas jednostavna, znaci individualno je to. Ali se treba uvek imati u obzir vera u zivot i da sve sto jednom pocne mora da ima i svoj zavrsetak i da mi nismo niko i nista da to zaustavimo (ovo je u vezi smrti, rastanka itd.), dok neuspeh na faksu, poslu, gubitak novca i sta ja znam to dodje prodje i opet dodje tako je..a smrt je nesto drugo.
Da se vratimo na staro mozemo, al da budemo kao i ranije e to ne mozemo, zato sto su nas ti gubitci bili oni za voljenu osobu, neuspeh drasticno promenili, postali smo ili jaci ili emotivni zavisi od osobe. Ali zato zivot je pun iznenadjenja i hteli mi ili ne moramo da se prilagodjavamo novonastalim situacijama i vremenom izbledi al naravno u nama ostaje samo veoma slabijeg intenziteta...I da napomenem sto vec sigurno znas, da za sve ono STO? ima i svoje ZASTO?...I sama verujem da ta "grudvica vazduha u grudima" ostaje dugo vremena, mozda i zauvek.
Prilagodjavanje i menjanje je neophodno. Aktivno ucestvovanje u zivotu. Neophodno je dopustiti da neke stvari odnese reka vremena. Pomiriti se na neki nacin. Sa druge strane, s nekim stvarima se nemoguce pomiriti, niti cemo biti u stanju pozeleti da se oslobodimo zaljenja.
Ja sam prvo prosla kroz fazu neprihvatanja i besa, pa fazu mirenja i apatije. Pronasla sam ravnotezu, promenila se, ali praznina je ostala.
Iskreno, sada imam problem s onim sto je tuga ostavila iza sebe, nedostatkom motivacije, nekim vidom razocarenja,generalno.(mozda zaostaci nekog neartikulisanog besa i tuge, duboko potisnutog,izmenjenog u razocarenje)
I zbog toga bi volela da se povezem s onim sto sam nekada bila,tim izgubljenim delom sebe..iako znam da je bukvalno nemoguce, nadam se da cu ga pronaci bar u drugom obliku. ono sto ste spomenuli iznad, naci kompenzaciju.
Verujem da vreme cini svoje, menjamo se i mi i zivotne okolnosti. Ucimo!!!
Нема коментара:
Постави коментар