I tako, čekajuću nju, seo sam na klupu i naslonivši na dlanove glavu, osetio sam da je neko seo pored mene. Nasmehnuo sam se i podigao glavu. Nažalost, to nije bila ona. Stariji čovek, prosede kose, manjih naočara, velikog crvenog nosa, sa štapom u ruci rekao mi je: “Gledam te već sat vremena, sigurno čekaš nju. Nemoj da odustaješ, ako si svestan da je to ona prava. Ja sam tako odustao od jedne i sada sam tu gde jesam, nigde. Čekajući nju, ostao sam sam. Budi uporan, ali nemoj do one granice kada već bude kasno. Rećiću ti i da je čekanje zamka. Uvek će postojati razlozi da čekaš. Istina je da u životu postoje samo dve stvari, razlozi i rezultati, a razlozi se prosto ne računaju. Zapamti, ako ti je suđena, naći ćete se, spojićete se. A ako nije, shvatićeš vremenom ko ti je važan u životu, ko više nije važan, ko nikad nije ni bio važan i ko će ti uvek biti važan. Ostavljam te sada da je čekaš. Srećno!” Duboko sam udahnuo i rekao mu: “Hvala”, a on je samo glavu okrenuo i podigao šaku pa je naglo spustio. Kao da je rekao: “Nema na čemu”.
Нема коментара:
Постави коментар