Podrska...samopouzdanje...vrednost !

Hej,opet ja.
Mala nebitna.
Sta reci? Sta uraditi?
Nista! Ne mogu nista da kazem a ni da uradim.
Svi mi kazu :''Ma daj bre,ti si jaka pokusaj''!
Okej.Jesam.
Ali niko ne zna sta se krije iza te ''jacine''.
Niko ne vidi koliko ja u stvari patim, niko ne vidi sta se krije iza tog laznog osmeha , niko ne vidi oci pune bola i suza koje stoje na ivici.da poteknu i naprave potop.Niko ne primecuje to.
Ali jbg., sta da se radi?Sve je to sastavni deo zivota koji mi moramo da prodjemo i pobedimo.
Kako znamo i umemo sami bez igde ikog, zato sto je tako najbolje,budes najmanje razocaran i nema ko da ti zabije noz u ledja.Jeste da je tesko i da moras sam da prolazis ali tako je najlakse,najmanje budes povredjen.
Zasto ja uvek zavrsim razocarana?
Nije da se zalim,ali nije fer...
Niko nije tu kada meni najvise treba,svima je sve prece..ali ...nema veze,navikla sam se nekako na samocu.
Okej je.
Nije to tako strasno,i od najgore ima gori,zamisli samo one druge koje vise pate i koji nemaju nista .
Ja bar imam roditelje i neke osobe koje su tu.
Neki nemaju ni to.
Tako da ja nemam pravo da se zalim.
Mogu samo da podignem glavu posaljem osmeh celom svetu i svima pokazem da mogu da potisnem tu bol i da sam jaca od svega toga.I da cu uspeti da savladam to i da cu naci nekog ko ce biti tu uz mene i ko ce zasluziti moj osmeh i biti ga vredan.
Da! Ja ! To ! Mogu !
Hiljadu puta cu sebi da ponovim te reci.
Zato sto ja znam da vredim i to niko nece moci da ubije.
Hvalaa.
P.S. Nista nije ne moguce , samo je malo verovatno !