Boriti se ili ne?

U životu imam ciljeve koje želim doseći kao i sva ljudska bića,znam da se moj cilj čini trenutno dalekim, ali on je dosežan i svakim danom sve sam mu bliže. Zahvaljujući upornosti, radu i želji i ono najvažnije ljubavi prema astronomiji moji snovi jednoga dana postaće stvarnost. Ali kada će to biti? Hoću li do tada biti spremna na sve životne izazove ? Vremena imam, još je predamnom dug život , zanimljive pustolovine, izazovi i prepreke koje će me staviti na izazov. No, tada ja ću biti spremna. Biću spremna jer svakim danom postajem zrelija, jer svaka pomalo neugodna situacija daće mi iskustvo, iskustvo koje donose godine, koje donosi vreme. Sada sam još mlada i neiskusna, pomalo i površna u nekim situacijama. Ponekad ne želim priznati vlastite greske jer sam preponosna , a ponekad mislim da sam dala i uložila najveći trud, iako postoji onaj mali glasić unutar mene koji mi govori da ja mogu još i bolje.. Ali, hoću li imati vremena?! U meni postoji onaj strah. Strah koji me ponekad tera na razmišljanje. Šta ako ne ostvarim svoje snove?! Život je dar s neba, treba ga ceniti, ali treba ga i znati proživeti. Treba znati uživati u životu. Jer on nam je jedan i nema smisla potrošiti tu veličanstvenu priliku uzalud. Ne bih se volela naći u situaciji za nekih desetak godina pitajući se zašto nisam uživala u mladosti, u onim slatkim problemima koji su se tada činili bezizlaznim. Želim osetiti vedrinu života, želim živeti punim plućima i ono najvažnije želim iskoristiti vreme. Mladost mi pruža priliku da se zabavim, da uživam u procesu sazrevanja. Završiti školu mi je najvažnija stvar. Biti obrazovana! I posvetiti se karijeri, stalno se dokazivati. Htela bih steći iskustvo i mudrosti koje bih mogla prenositi drugima koji će biti željni znanja, ali ne želim se toliko zamarati budućnošću jer je ona daleka, a ja živim sada u ovom trenutku. Srednjoškolka željna dobrih ocena i novih izazova i ono najvažnije znanja, tako bih se opisala. Imam toliko snova koji se moraju ispuniti. Neću pristati na kompromis! Snovi su tu da se ostvare. Život je tu da se proživi..

Zivim na ivici

Zivim na ivici..
Ivici propasti.
Ne znam ni sta me drzi da ne padnem preko..
Da li je to on? Da li je moguce da me on koji me je dotle doveo drzi da ne ucinim i taj poslednji korak?
Ne verujem.
Mozda je ona? Ona, koja mi ne da nikad da odustanem i koja me uvek vuce dalje od te ivice, koja se bori za mene i tera mene da se borim za sebe, ne da mi da dignem ruke od zivota zbog njega.
Njega.. Mog. Jedinog. Najboljeg.
,,Eh, pa daleko je on od najboljeg, draga.'' To mi govore, to mi svi govore.
Ali ne znaju oni njega, ne znaju ga na nacin na koji ga znam ja..
Nikada nece ni saznati,zato sto on vise nije sto je nekad bio.
Nije moj.
Unistio je sebe, pao je na drustvo, na njihov los uticaj, na alkohol, drogu i ko zna sta jos sve..
Za najmanje ocekivanu osobu.
A bio je tako, toliko.. Ne znam ni kako da kazem.. Tako je bio moje sve.
Toliko sam ga volela, toliko sam zelela da bude tu..
Toliko i dalje to zelim..
Umesto da se odvajam od njega postepeno, ja se sve vise i vise priblizavam..
Sto on vise ide to vise zelim da sam pored njega..
U jednom trenutku sam pomislila da se predam njegovim porocima ne bi li se tako ponovo spojili..
Ali ne. Nije vredno toga. Nije vredno toliko da unistim sve oko sebe.
Na moju nesrecu on je jedini koga sam ikada volela.
I ne mogu preko toga..
I dalje sam na ivici, i dalje zeliim zivot moj da mi se vrati..

Slucajno ili ipak ne?

Zasto je uvek sve tako bedno i sjebano, sta?
Ili smo prokleti ili je sve ovo samo jedna obicna iluzija?
Da li vam je nekada palo na pamet ?
Nije ni meni, sve do sada..
Zamislite samo.. Sta bi se desilo kada bi se probudili i saznali da ovo nije stvarno i da mi samo sanjamo da se
nalazimo u nekim masinama bas kao u Matriksu..
Da postoji jedan svet,ako tako to mozemo nazvati, citav svet,realan svet, gde je sve unisteno,cak nema ni neba, nicega, samo tama..
Unistili smo sami sebe, sami sebe smo doveli do toga, niko drugi vec mi sami.
Obuzeti pohlepom,obuzeti mrznjom,besom,zaviscu..
Povrsni smo i plitki toliko da nam materijalne stvari imaju najvecu vrednost,sto je naravno potpuno pogresno..
Unistavamo i ponizavamo druge da bi se dokazali..Ali kome? Kome da se dokazemo? Sami sebi?
Nisam bas sigurna da je zaista tako..Hm..
Ima tu neceg vise, neceg sto je iznad nas..
Mozda neka vrsta kontrole ili nestoo..
Sve je tako cudno,sve je odredjeno..
I nista nije slucajno.
Nikad nista ne prepustajte slucaju zato sto to i nije.
Sve ima svoju svrhu, pa cak i kada razbijete obicnu vazu cini se tako nevino, tako bezazleno, tako...''slucajno'',ali nije..
Cak i tako sitna stvar ima svoju svrhu,zadatak ili namenu..
Pitanja ostaju..Ko? Kako? Zasto?
Nema odgovora,koliko god trazili,istrazivali, pomislili da smo dosli do konacnog uvek nam ostaje ono ''ali''..
Prema tome nista nije zasigurno..
A sada..zamislite jedan skroz drugaciji svet..
Svet bez mrznje, zavisti,oholosti,bede..
Zamislite svet jedinstva i sloge..
Mi smo svi isti zar ne?
Zamislite se i shvaticete, razbijte vase predrasude i to sto vas koci..
Idite mnogo vise ispod povrsine i videcete.. shvaticete istinu..
Da je bolje tako, da smo najjaci kada smo slozni, da trebamo biti jedno, da postoji mnogo vise i vrednije
od materijalnih stvari, da i dalje ima dobrote na ovom svetu, jer da je nema ne bi bilo ni njega..
Zapitajte se u sta verujete? I da li uopste verujete?
Nije dovoljno samo reci: E,ja verujem.
To su reci,prazne price..
Dokazite to, recite to iz srca.
Ono sto mislite iskreno to i recite..
Ako postoji i najmanja sumnja onda to nije to..
Niste sigurni...na kraju krajeva nista nije sigurno.
Osim VERE ! Vere u Boga.
Ne znam iz kog razloga ali pisajuci ovaj tekst osetila sam neku vrstu olaksanja..
Zbog cega? Nemojte me pitati..ali jednostavno je tako.
Ne znam da li cu postici nesto ovim...ali jednu stvar jesam.. drugacija sam i to je na neki nacin dobro,za pocetak...
I zapamtite nista ne prepustajte slucaju.
Slucajno ne postoji ! 

Trag..

Eh...
Zasto uvek mora nesto da se desi da bih pisala ponovo?
Ovo je nesto sto volim i zelim, a opet mu ne posvecujem dovoljno paznje i vremena..
Nazalost ne znam odgovor na pitanje..
Toliko toga me muci ponovo, toliko pitanja u mojoj glavi, toliko svega..
Moram da napisem sve to ovde, bude mi lakse, kao da sam ispricala jedan deo svoje price..
Svakim napisanim tekstom ostavljam po jedan trag, koji ce se na kraju spojiti i dati ono konacno..
Komplikovano je sve, i jos ce se komplikovati dok ne dodje do vrhunca..
Sada da pocnemo:
Cini mi se da sam se ponovo zaljubila..
Ne mogu da poverujem u to..
I to u najmanje ocekivanu osobu, nikada ne bih ni pomislila a kamali..
Ali ipak jesam..
To je glavna stvar koja me muci trenutno, ali polako..
Dodje sve na svoje..
Bila sam ostavljena..
Ponovo..(bilo je i za ocekivati)
Toliko toga je pricao, toliko toga je obecavao, toliko je pokazao da mu je kao stalo..
Ali zato na kraju je pokazao svoje pravo lice, pokazao se ko je i sta je..
Mozda sam zasluzila, a mozda i nisam..
Ko ce ga znati..
Mozda jednog dana..
Posle toga, iskreno ni ne verujem vise nikome..
....
Kada sam pocela tek da pisem prvi tekstovi su bili posveceni njemu..
On je i dalje tu,posle svega on je taj koji je ostao u mom srcu..
I sudeci prema svemu nikada nece otici..
Tako da svaki sledeci tekst je ponovo za njega
Sve ide njemu..
Kao i do sada..
Plasi me to,plasi me sto znam da prevarice me ponovo..
Ali pristajem, pristajem na sve, zato sto je on jedan jedini i nikada se nece ponoviti.
.....

Posle duzeg vremenaa

E pa ovako..
Posle duzeg vremenskog perioda ponovo pisem.
Tek sam sada shvatila da me pisanje izvlaci iz nekih stvari, koliko moze da me podigne isto toliko moze da me spusti..
Ali to zavisi od mene licno..
Ne znam ni zasto sam prestajala da pisem, valjda zbog manjka vremena ili sam izgubila volju za tim ili mozda nesto trece..
Nije ni bitno sada to..
Najbitnije je da sam se vratila..
Izdesavalo se dosta toga, gomila osecanja kako novih tako i starih..
Dosta strasnih stvari ali ima i dobrih..
Mada verujem u to da se sve desava sa razlogom pa tako i ovo.
Nekako sam drugacija, nisam ista, valjda..
Samo ne znam da li sam bolja ili gora..
Vreme ce pokazati svoje..
Ima dosta stvari koje sam zapostavila, bilo je toliko prilika koje sam propustila, toliko svega a ja...
Pa ja sam samo pustila da sve to prodje pored mene ne cinivsi nista..
Ne boreci se i ne trazeci neka svoja prava..
Mozda je vreme da se nesto promeni..
Al i to ce vreme pokazati..
Ipak sam jos mlada, trebam iskoristiti greske koje sam napravila da naucim i da ih ne ponovim i da se potrudim da izvucem najbolje iz toga za dalje..
Tesko jeste, surovo, nepravedno ali nije nemoguce preziveti.. O da.
Moramo ici napred, uzdignute glave i ponosno...
Samo da nikada ne odustanemo od onoga sto zelimo i nema sanse da se zavrsi lose po nas...
Naravno isto tako moramo imati neko uz sebe, tako je mnogo lakse..
Upornost, istrajnost i pravi ljudi oko tebe... Recept za uspeh !
Ako sam mogla ja, pa mozete i svi vii...
Kratko, posle duzem vremena, do sledeceg puta..
....

Da li se ovo zove ljubav ili...?

Ne zelim da ides, ne zelim da te izgubim.
Ostani tu i cuvaj me, ne daj me nikom.
Zelim tebe pored sebe, zelim te bas takvog kakav jesi, volim sve tvoje vrline i mane i ne zelim nista da menjam na tebi.
Prihvatam te tako savrseno nesavrsenog.
Sve sto se tebi desi, svaki tvoj osecaj, sve to zelim da podelis sa mnom.
Da mi kazes kako se osecas, da poverujes da sam tu i da cu uvek biti.
Da ti pokazem i dokazem da si vredan, da konacno skapiras da te neko voli i da ce te uvek voleti bez obzira na sve.
Nista nece moci da promeni ove moje zelje i emocije koje gajim prema tebi.
Sta god rekao ili uradio, niko i nista nece srusiti to.
Zelim tebe pored sebe, shvati to!
Oslusni, pazljivo oslusni i cuces moje srce kako te zove, kako postoji i kako je zivo samo zbog tebe.
Ti, ti koji si moje sve, jedino tebe vidim pored sebe, jedino tebi verujem i jedino sam za tebe spremna sve da uradim.
Kada god te ugledam moje telo postaje slabo i nemocno, kao da je pod dejstvom droge, nije vise moje, ne osecam ga, tvoja blizina, nesto nestvarno i neopisivo.
Veliki uticaj imas na mene.
A tvoj osmeh...
Tvoj magicni osmeh, kad god se pojavi na tvom licu ja pozelim da zaustavim vreme u tom trenu, da zaledim sve, da smo samo ti i ja i tvoj osmeh...
Satima, danima, mesecima pa cak i godinama bih mogla da te posmatram tako.
I zaista ne preterujem, da mozete videti TAJ osmeh, da ga mozete videti kao sto ga ja vidim, mojim ocima, znali bi o cemu vam pricam sada.
Njegove oci, njegove posebne oci,moje svetle tacke u tami, moje zvezde vodilje,moje sve, moje najdraze.
Njegov glas, malcice grub al opet tako nezan i umirujuci.
Zavolela sam svoje ime zbog njega, kada me pogleda onako kako samo on zna i izgovori ga, to mi je okidac, nestanem, izgubim se u tome. Potpuno me obuzima i unistava , a opet me tako ozivljava.
Cini da se osecam posebnom i jedinstvenom.
Tera me da verujem u sebe, da budem sigurna u sve,
Zelim sebe da vidim u njegovim ocima, zelim tu bezuslovnu ljubav, divlju, strastvenu, nezaustavljivu, a isto tako neznu, romanticnu i neponovljivu, posebnu.
On je zaista neko ko ce po svemu sudeci ostaviti veliki trag u mom zivotu.
Urezao se tu i ne mrda nigde, ne dam ga nikome, zauvek ce ostati moj, makar i na taj nacin kad drugi ne postoji.
       Sve ovo je sa moje strane, ali sa njegove je potpuno drugacije...
Ali prihvatam to, prihvatam sve, samo da bude tu...
Na bilo koji nacin, u redu mi je to....
Nikada te necu pustit, uvek cu biti tu makar i iz senke. ...
Pocinjem da te volim i mislim da necu ...
Ali ti nikad neces saznati sve ovo,ako mozda i saznas...
Nista se nece promeniti ,znam da ti nista ne znaci....
NISAM pesimista, vec sam samo realna tako je kako je...
I...

Posveceno: Jednom njemu, posebnom ! 

Nikada nemoj zaboraviti, nisi sam !
Navikao si biti sam, ali vreme je za promene..!!!

I ponovo

Rekla sam da necu vise pisati, da necu posecivati ovo mesto, da se nikada necu vratiti, da cu sve napisano i sve sto to predstavlja ostaviti iza sebe ali ne mogu.
Nisam uspela, ponovo sam ovde, vratila sam se sa gomilom novih osecanja i novih padova.
Nazalost padova...
Procitala sam sve tekstove ponovo i ponovo i ponovo..
I vrtim se u krug, jedan trenutak sam kao nesto uspela da prevazidjem a odmah u sledecem se vracam na staro, na moj standard..
Nije to navika kao sto svi kazu, tako jeste, to je istinito..
Ha, dete od sad 18. godina koji problem moze imati u svom tek pocetnom zivotu?
Verujete da moze, i to ni malo jednostavne kako se svima cini.
Nek je prokleto sve..
Zasto uvek ista prica zasto?
Neki kazu zbog toga sto sama dozvoljavas to.
Ali kako da ne?
U ovom bednom trenutku se osecam gore nego ikada, sama, ostavljena, bez igde ikoga..
Nema nikog.. nema... sama... uvek..
Ono sto mi najvise treba, ono sto mi je potrebno vise od bilo cega to nemam.
Ono kako opet neki kazu najvrednije i najvece blago nemam..
Samo naucila sam jednu vaznu stvar..
Sve prodje, mora sve proci..
Tesicu se tim recima dok mogu.. dok jos imam.. imam... kako god se to vec zvalo...
Zaista nisam htela vise pisati, ali nemam izbora, ovo je jedino mesto gde mogu napisati istinske osecaje bez posledica..
Istina ne mogu dobiti odgovor ali isto tako ne mogu biti povredjena i vise nego sto vec jesam...
Nekako mi je lakse kad podelim ovo sve nego kad drzim u sebi...
I ponovo...
Do sledeceg puta..