Posmatram kisu.
Volela sam je do skoro, na neki nacin.
Posmatram kapljice koje lagano,sve u istom ritmu padaju na tlo.
Ne znam, cudno se osecam..
Kao da mi je to sve poznato.
Zatvaram oci i vracam se u proslost,u vreme kada sam volela kisu, u vreme kada sam bila srecna,u vreme kada smo bili on i ja..
Hodali smo drzeci se za ruke,cvrsto kao da se nikada necemo odvojiti.
Eh.. bili smo zadovoljni, srecni, postojali smo samo mi..
Bili smo za zauvek.
Kad najednom, zacu se zvuk grmljavine i sevnu munja, poce kisa da lije..
A nas dvoje ves skroz mokri pokusavali da se negde sakrijemo, tracali smo sve
dok nismo shvatili da nema svrhe i da nam nista ne vredi.
Stali smo, pogledali se, uzivali u tom trenutku, bio je samo nas, kao i ceo svet.
On moj,ja njegova.
Bilo je par sekundi i bilo je posebno.
Poljubili smo se. Taj poljubac je nesto posebno, on ce biti zauvek sacuvan, urezan u nasa srca, koliko god vremena prodje.
Tako nesto se ne zaboravlja, a i ko bi zaboravio nesto najlepse?
To je trenutak kada je nije postojalo nista osim nas.
To je trenutak kada sam zavolela kisu, ali se on odavno zavrsio.
Kazu ko te poljubi na kisi volece te zauvek.
Trgnula sam se iz secanja zbog zvuka grmljavine.
Vratila me je u realnost.
Vratila sam se gde nema vise nas, ne postojimo.
Sada smo dva odvojena sveta.
Sada i zauvek.
Uzdahnula sam, okrenula glavu na drugu stranu, bacila se u krevet, izgubila misli u knjizi koju sam prvu dohvatila..
Ali.. i dalje je jedan mali delic ostao da masta, ostao da prizeljkuje..
Ne njega, ne.
Vec nekog..
Nekog drugacijeg, nekog,pa..
Ostavljam to za neki drugi put.
Нема коментара:
Постави коментар