Izgubljeni svet

Uvek sam htela da sam neka druga.
Uvek mi se cinilo da je svima mnogo bolje nego meni.
Da je meni najteze i da me niko ne razume.
Da sam sama i strana ovom svetu.
Ne postoji prava osoba za mene niti sam ja prava osoba za bilo koga.
Toliko crnih i negativnih misli.
Takav je i moj ceo svet. Crn i negativan.
Mada.. Nije uvek bilo tako..
Nekada je on bio predivan, bio je raj.
Bio je nesto sto se samo pozeleti moze.
Bio je ispunjen srecom, ljubavlju, prijateljstvom.
U njemu si bili posebni koji su ga cinili takvim.
Ali kako nista ne traje vecno, tako nije ni ovo.
Izgubilo se, nestalo, srusilo..
Nadjem ga ponekad..
Moj savrseni svet.
Sedim u polumracnoj sobi, sama, sa nekom laganom muzikom, opustam se, zatvaram oci i tu je.
Tu je on.
Moj izgubljeni svet..
Tu je i neko ko mi je nekada znacio ceo zivot.
I bas je on bio taj koji je prvi otisao i srusio ceo moj svet.
Za njim su ostali kisa, vetar, oluje..
Tek ponekad odlutam mislima do njega, ozivim ga da opet bude moj, da opet osecam ono sto sam tada.
Da volim i budem voljena.
Da je deo mog zivota i ja njegovog.
Da uzivamo u nasem svetu.
Onda se trgnem, udarim glavom i vratim se u realnost, gde nema ni njega ni mog sad vec davno izgubljenog sveta.
Uzdahnem, okrenem glavu na drugu stranu navucem masku za druge ljude i drustvo oko mene i idem.
I da.. moram priznati da se potajno nadam da ce se moj izgubljeni svet ponovo pretvoriti u stvarnosti ! 

Ti - Ljubav

Ti si nesto posebno,nesto nesvakidasnje,nesto o cemu se masta,u odredjenom krugu ljudi svakog dana srece,ali se ne uocava,nesto ka cemu se vjecno tezi,a nikada ne doseze,tako stvaran,a za mnoge samo san.Nesto bez cega mnogi sav zivot prozive. 
-Ti.
-A ko si Ti?
-Pa pise nesto posebno.
-Ali sta?
-Kako to mislis sta?
-Sta je Ti?
-Pa..Ti je sve.
-Kako mislis sve?
-Pa lepo SVE !
-Ti je sve i Ti je u svemu. Ti, je sve sto zelim, sve sto sanjam, sve sto nemam..
-Nemas..?
-Ne. Ti je jako tesko imati danas.
-Kako mozes tako pricati o nekome ako ga nemas?
-Pa vidis dragi moj tesko je to objasniti ali mogu.
Znas ona osecanja koja su posebna. Dobro.. svako osecanje je posebno, ali samo ona koja u tebi izazivaju ono sto ne mozes opisati recima.
E bas tako se osecam kada je Ti u pitanju. To je nesto carobno, vise te ne drzi gravitacija na Zemlji, tada si u stanju sve da uradis i da budes
bilo sta, samo da bi Ti bio tvoj i ti njegova. To je malo i uvrnuto, ali je tako.Ne mozes promeniti ili ne zelis.
Boris se i dajes sve za Ti.
Ali.. Ti nije uvek tvoj, tacnije skoro nikad nije tvoj.
Uglavnom vec pripada nekom drugom, ili je totalno nezainteresovan za to sto zelis zivot svoj da mu poklonis.
Gazi po tebi i odbacuje kao najobicniju stvar. Ali cak si u stanju i preko toga da predjes samo da bi na kraju dobila Ti.
-Pa cekaj, stvarno to sve radis zbog..?
-Da, najstvarnje.
-Da li se kajes?
-Hm, ne.. Da li se ti kajes za nesto ako te je to cinilo srecnim?
-Ne, naravno ali ipak, tebe cini srecnom da te neko povredjuje?
-Ne,ne,ne.. Nema svrhe raspravljati o ovome, toliko se toga moze reci..
-Ali meni nije jasno sta je Ti?
-Ti je ljubav.
Zato je toliko bitno, zato je neizbezno i zato mora boleti.
Zato je sve ovo toliko i uvrnuto, da se zbog ljubavi rade sve te stvari.
Da se cak oduzimaju i zivoti..
Ljubav se ne uocava tek tako, ali se uvek tezi ka njoj, nikada se ne dostigne do kraja, ali svako ima svoj oblik savrsenstva.
Ljubav kazu da nije stvarna da je samo san, ali cak i da je tako, najlepsi osecaju su sa njom.
I na kraju, ljubav je nesto bez cega mnogo njih ceo zivot prozivi.
Nikada ne spoznaju onu pravu, iskrenu i cistu.
-A ti jesi li upoznala, dozivela nesto tako?
-Ja? Nisam bitna.
-Reci mi zelim znati.
-Pa.. hajde da to ostavimo za neki drugi put, moze?
-Ali..
-Nemoj, rane jos nisu zarasle, a previse bole da bi se po njima cackalo.
-Ah, u redu. Za sada cu se zadovoljiti ovim.
Ali obecaj mi da ces mi jednog dana ispricati svoju pricu?
-Obecavam!

Sta ocekivati od buducnosti?

  Budućnost, gotovo svaku osobu na ovom svetu asocira na vreme koje ćemo dočekati, ali je daleko od nas pa nema potrebe da razmišljamo o njoj, imamo važnija posla. Većinu ljudi koje poznajem bi verovatno ovako odreagovala na zagonetnu budućnost. Vreme nosi svoje lepe, loše, uzbudljive, nezaboravne, dosadne, trenutke, Vreme nosi suštinu gotovo svega, iskustvo! Iskustvo sa sobom nosi ne samo znanje, već i ponos. Ponos je nekada gradio čoveka, dok je danas sve malo drugačije i varira od svake ličnosti. Ljudi od ponosa znaju koliko ga je teško steći, a kako lako izgubiti. Ljudi su danas postali jako tajanstveni, prećute stvari koje nikako ne bi smeli da sakrivaju. Niko, nikada, nikome ne može srušiti snove ako taj neko ima stabilan temelj. Znam, pitate se šta je temelj? Temelj je iskrenost. Iskrenost je jedna od najlepših osobina koje krase čoveka. U budućnosti je za život prepun sreće, radosti, poverenja, potrebno biti mnogo više iskren nego što su u današnje vreme ljudi "iskreni". Gradovi su danas puni tako praznih ljudi. To moramo promeniti, svi zajedno. Gde je nestala sreća u srcu i sjaj u očima? Puno je ljudi sa kojima se može tako slatko šaliti, a malo onih kod kojih se možemo skupiti i gorko zaplakati. Naša je dužnost da budemo pravi prijatelji da bi i mi imali prave prijatelje koji će uvek, u svakoj situaciji biti uz nas. Zar je sve ovo toliko teško? Zar je toliko teško biti pošten?Zar je bitnije imati novac i moc, nego postenje i dostojanstvo?
Izgleda da je danas tako. Jos je jako malo onih koji razmisljaju na ovakav nacin.
I pored svega morate se zapitati, sta ocekivati od buducnosti ako je sada sve ovakvo naopako?
Da li ce biti gore? Bolje? Zavisi samo od nas samih i nasih izbora koje pravimo.
Dato nam je odredjeno vreme i potpuna sloboda da ga potrosimo na najbolji moguci nacin,
ili kako se to danas kaze ubijamo nebitnim stvarima.
Svaki sat koje prodje ostaje nepovratan. To je nesto sto ne mozemo vratiti. Niti ponoviti.
Zato trebamo raditi na sebi, na promenama. Ako zelimo videti promenu u svetu prvo je moramo videti u sebi.