Da li ce proci?

Sta da vam kazem? Nisam pisala bas dosta dugo,nazalost. Previse obaveza, previse svega.
Pisem sada ovo da bih malo pobegla od svega toga.
Ovo je jedino mesto gde imam malo mira i ''srece'' !
Kada bolje nema dovoljno je i ovo.
Trenutno me uhvatila kriza,ona kriza kao kad me ostavio, samo sto je ovo jos dublje nego tad, ovde ima jos necega. Ovo ne mogu da objasnim.
Iz dana u dan me sve vise i jace pucaju emocije, unistavaju me iznutra a samim tim i spolja, ne mogu vise, ne zelim. Dosta mi je svega zelim da se zavrsi ovo mucenje.
Svi mi kazu procice, svi kazu bice bolje, svi nesto pricaju, ali niko nista nece da uradi. Na kraju uvek ostanem sama. Svi oni imaju svoje partnere, svi su oni na neki nacin srecni svi oni vole i imaju one ljude koji ih vole, ja nazalost nisam te srece. Nemam nista od toga.
Da li je do mene ili je nesto drugo u pitanju ne znam.
Svaki dan isti dan, nista novo.
Samo puno suza, razocarenja, padanja, nicega lepog. Sve je nestalo, sve je otislo sa njim.
Pretesko mi je da nosim ovaj teret,ubija me, vuce me dole, ne dozvoljava mi da nastavim.
Kad god pokusam da krenem dalje on se vrati i opet me povuce na dno.
Uvek je tako. Ne mogu da prevazidjem,nedostaje mi ono nesto.
Ta najbitnija stvar uvek fali. Nikako da dodjem do nje, tesko je pretesko.
Samo se jos vise ubijam razmisljanjem o tome, svaki dan. Svaka pesma pogadja do srzi i cepa me na hiljade i hiljade delova, nikako da se zaceli rana.
Meni preostaje samo da nastavim da se trudim da predjem preko svega ovog sasvim sama zato sto mi niko ne moze pomoci i ne zeli.
Na kraju uvek ostanemo sami, ma sta mislili ili sta uradili, ostajem sami da se polako gusimo i umiremo u sopstvenom bolu i suzama.
I ostaje jos jedno pitanje na koje NE ZNAM odgovor:
''Da li ce proci?''