''Mozda bismo mogli konacno da se slozimo ako utvrdimo da postojim samo kroz druge,da mene nema,ako nema drugih.''
''U kafani na putu srecem njega. Odnekud me poznaje. Pozdravlja me,ali se okrece u zurbi i izlazi brzim koracima napolje.Pred kafanom se pruza put, prazan sa obe strane.
Svakojaki ljudi se muvaju po kafani. Meni je samo on potreban. Kako je tako naglo otisao? Ne mogu bez njega. Zar ne zna da ne mogu bez njega.
Oprezno se iskradam da me ne primete, provlacim se kroz poluotvorena vrata, bezim od njih, trcim ne znam trcim li za njim, na putu nema nikoga. Ni levo, ni desno. Trcim uzbrdo. Zadihala sam se. Sada se preda mnom ocrtava njegova silueta. Naprezem se da ga stignem. Usporio je korake iako se ne okrece, osetio me, drago mi je i to. Odjednom zastaje. Gleda u zemlju. Ceka me. Stizem ga. Nastavljamo zajedno. Gusi me uzbudjenje. Savladjujem se. Ne zelim da primeti u kakvom sam stanju. Pa ja volim NJEGA. mislim u sebi. Pita me nesto o necemu nebitnom. Glas mu je blag, reci spore.
Sa strane nailazi citava grupa poznanika. Razdvajaju nas, odvode me, svi govore da moram sa njima. Jednim okom pratim njega. On je nastavio putem. Mene vuku za ruku.
Sedim za stolom sa njima. Jedan od njih mi prica o tamo nekom coveku koga su svi napustili, navodno zivi sam na kraju sume, oseca se lose. Raspitujem se koja je to kuca. Kazu mi da ima dva stuba i plitke stepenice na ulazu,malo cveca pred kucom. Ne rece drugi, kuca je na sprat. Ne slusam ih vise. Znam gde je on,oni me lazu. Mislim gde je on, da li je daleko odmakao?
Zvoni telefon, Uznemirena sam. Skacem, trcim prema telefonu. Svi me gledaju. U kafani smo, otkud sada ja da se brinem za njihov telefon. Dizem slusalicu. Konobar stoji kraj mene i gleda me zacudjeno. ''To je za mene'' odgovaram.
Oko mene skup. Mase mi jedna devojka preko nekoliko stolova. Nesto vice. Znam. Nesto ''vazno'' hoce da mi objasni.
Cvrsto se hvatam za slusalicu i prislanjam glavu uz nju.
To je njegov glas. Pitam ko je, iako sam ga cula, ne razumem sta govori, ali cujem mu glas. On nekoliko trenutaka cuti. Mislim da nije trebalo da pitam ko je. Zna da sam mu prepoznala glas. Cutim i ja. Naprezem se da cujem, dise li, je li jos uvek iza slusalice?
Kaze: ''Malena? Jesi li to ti? Malena? Hteo sam da te zovem..."
U reci ''malena'' ima toliko neznosti da sam odjednom puna velike srece, radosna sam , smesim se, ne mogu da se uzdrzim, usne mi se sire od osmeha kojim bih da ga pozdravim, ali nista mi ne treba, ne trazim ni NJEGA, nikoga, kao da je oko mene prazan prostor koji je ocistila za mene moja srece, ne pusta nikoga unutra, SAMA SAM i prezadovoljna.
Treba da mu kazem da ga volim, mislim, ali veza je prekinuta.
Spustam slusalicu jos uvek puna nekog novo bogatstva za koje nisam ranije znala.
Razmisljam. Ne znam mu ni ime ni prezime. Ne znam adresu. Ni broj telefona....
''U kafani na putu srecem njega. Odnekud me poznaje. Pozdravlja me,ali se okrece u zurbi i izlazi brzim koracima napolje.Pred kafanom se pruza put, prazan sa obe strane.
Svakojaki ljudi se muvaju po kafani. Meni je samo on potreban. Kako je tako naglo otisao? Ne mogu bez njega. Zar ne zna da ne mogu bez njega.
Oprezno se iskradam da me ne primete, provlacim se kroz poluotvorena vrata, bezim od njih, trcim ne znam trcim li za njim, na putu nema nikoga. Ni levo, ni desno. Trcim uzbrdo. Zadihala sam se. Sada se preda mnom ocrtava njegova silueta. Naprezem se da ga stignem. Usporio je korake iako se ne okrece, osetio me, drago mi je i to. Odjednom zastaje. Gleda u zemlju. Ceka me. Stizem ga. Nastavljamo zajedno. Gusi me uzbudjenje. Savladjujem se. Ne zelim da primeti u kakvom sam stanju. Pa ja volim NJEGA. mislim u sebi. Pita me nesto o necemu nebitnom. Glas mu je blag, reci spore.
Sa strane nailazi citava grupa poznanika. Razdvajaju nas, odvode me, svi govore da moram sa njima. Jednim okom pratim njega. On je nastavio putem. Mene vuku za ruku.
Sedim za stolom sa njima. Jedan od njih mi prica o tamo nekom coveku koga su svi napustili, navodno zivi sam na kraju sume, oseca se lose. Raspitujem se koja je to kuca. Kazu mi da ima dva stuba i plitke stepenice na ulazu,malo cveca pred kucom. Ne rece drugi, kuca je na sprat. Ne slusam ih vise. Znam gde je on,oni me lazu. Mislim gde je on, da li je daleko odmakao?
Zvoni telefon, Uznemirena sam. Skacem, trcim prema telefonu. Svi me gledaju. U kafani smo, otkud sada ja da se brinem za njihov telefon. Dizem slusalicu. Konobar stoji kraj mene i gleda me zacudjeno. ''To je za mene'' odgovaram.
Oko mene skup. Mase mi jedna devojka preko nekoliko stolova. Nesto vice. Znam. Nesto ''vazno'' hoce da mi objasni.
Cvrsto se hvatam za slusalicu i prislanjam glavu uz nju.
To je njegov glas. Pitam ko je, iako sam ga cula, ne razumem sta govori, ali cujem mu glas. On nekoliko trenutaka cuti. Mislim da nije trebalo da pitam ko je. Zna da sam mu prepoznala glas. Cutim i ja. Naprezem se da cujem, dise li, je li jos uvek iza slusalice?
Kaze: ''Malena? Jesi li to ti? Malena? Hteo sam da te zovem..."
U reci ''malena'' ima toliko neznosti da sam odjednom puna velike srece, radosna sam , smesim se, ne mogu da se uzdrzim, usne mi se sire od osmeha kojim bih da ga pozdravim, ali nista mi ne treba, ne trazim ni NJEGA, nikoga, kao da je oko mene prazan prostor koji je ocistila za mene moja srece, ne pusta nikoga unutra, SAMA SAM i prezadovoljna.
Treba da mu kazem da ga volim, mislim, ali veza je prekinuta.
Spustam slusalicu jos uvek puna nekog novo bogatstva za koje nisam ranije znala.
Razmisljam. Ne znam mu ni ime ni prezime. Ne znam adresu. Ni broj telefona....
Нема коментара:
Постави коментар