Posveceno

''Da li si ziv? Stvaran? Ili si samo najlepsi san koji sam sanjala?
 Da li si andjeo ili delic moje maste? Neko koga sam izmislila
da bih ispunila prazninu i ublazila bol? Kako si nasao vremena
da me saslusas? Kako si umeo da me razumes? Nasmejao si
me kada mi je srce plakalo. Odveo si me na ples kad nisam
mogla korak da nacinim. Pomogao si mi da pred sebe postavim
nove ciljeve kada sam umirala.
Pokazao si mi kapi rose- za mene su to bili brilijanti.
Doneo si mi poljsko cvece- za mene su to bile orhideje.
Pevao si mi- ja sam cula hor andjela.
Drzao si me za ruku-volela sam te svim svojim bicem.
Pogledao si me- znala sam da ti znacim.
Bio si tu kada niko nije-znala sam da me volis.
Ti si mi u mislima,ti si mi u snovima.
S' tobom dan je kao san,s' tobom noc je
nestvarna.''
 '' Mili moj, bez tebe su mi dani beskonacni. 
Dani izgledaju kao nedelje... nedelje kao meseci ...
Meseci kao godine...
Godine kao vekovi...
Vekovi kao...
Jasno ti je sta hocu da kazem. ''

Zivot i prica ( SAMOCA)

''Mozda bismo mogli konacno da se slozimo ako utvrdimo da postojim samo kroz druge,da mene nema,ako nema drugih.''

''U kafani na putu srecem njega. Odnekud me poznaje. Pozdravlja me,ali se okrece u zurbi i izlazi brzim koracima napolje.Pred kafanom se pruza put, prazan sa obe strane.
 Svakojaki ljudi se muvaju po kafani. Meni je samo on potreban. Kako je tako naglo otisao? Ne mogu bez njega. Zar ne zna da ne mogu bez njega.
 Oprezno se iskradam da me ne primete, provlacim se kroz poluotvorena vrata, bezim od njih, trcim ne znam trcim li za njim, na putu nema nikoga. Ni levo, ni desno. Trcim uzbrdo. Zadihala sam se. Sada se preda mnom ocrtava njegova silueta. Naprezem se da ga stignem. Usporio je korake iako se ne okrece, osetio me, drago mi je i to. Odjednom zastaje. Gleda u zemlju. Ceka me. Stizem ga. Nastavljamo zajedno. Gusi me uzbudjenje. Savladjujem se. Ne zelim da primeti u kakvom sam stanju. Pa ja volim NJEGA. mislim u sebi. Pita me nesto o necemu nebitnom. Glas mu je blag, reci spore.
 Sa strane nailazi citava grupa poznanika. Razdvajaju nas, odvode me, svi govore da moram sa njima. Jednim okom pratim njega. On je nastavio putem. Mene vuku za ruku.
 Sedim za stolom sa njima. Jedan od njih mi prica o tamo nekom coveku koga su svi napustili, navodno zivi sam na kraju sume, oseca se lose. Raspitujem se koja je to kuca. Kazu mi da ima dva stuba i plitke stepenice na ulazu,malo cveca pred kucom. Ne rece drugi, kuca je na sprat. Ne slusam ih vise. Znam gde je on,oni me lazu. Mislim gde je on, da li je daleko odmakao?
 Zvoni telefon, Uznemirena sam. Skacem, trcim prema telefonu. Svi me gledaju. U kafani smo, otkud sada ja da se brinem za njihov telefon. Dizem slusalicu. Konobar stoji kraj mene i gleda me zacudjeno. ''To je za mene'' odgovaram.
 Oko mene skup. Mase mi jedna devojka preko nekoliko stolova. Nesto vice. Znam. Nesto ''vazno'' hoce da mi objasni.
Cvrsto se hvatam za slusalicu i prislanjam glavu uz nju.
To je njegov glas. Pitam ko je, iako sam ga cula, ne razumem sta govori, ali cujem mu glas. On nekoliko trenutaka cuti. Mislim da nije trebalo da pitam ko je. Zna da sam mu prepoznala glas. Cutim i ja. Naprezem se da cujem, dise li, je li jos uvek iza slusalice?
Kaze: ''Malena? Jesi li to ti? Malena? Hteo sam da te zovem..."
U reci ''malena'' ima toliko neznosti da sam odjednom puna velike srece, radosna sam , smesim se, ne mogu da se uzdrzim, usne mi se sire od osmeha kojim bih da ga pozdravim, ali nista mi ne treba, ne trazim ni NJEGA, nikoga, kao da je oko mene prazan prostor koji je ocistila za mene moja srece, ne pusta nikoga unutra, SAMA SAM i prezadovoljna.
 Treba da mu kazem da ga volim, mislim, ali veza je prekinuta.
Spustam slusalicu jos uvek puna nekog novo bogatstva za koje nisam ranije znala.
Razmisljam. Ne znam mu ni ime ni prezime. Ne znam adresu. Ni broj telefona....

''Putovanje'' iz snova

Trcim, a oko mene je drvece strasno i pobesnelo.Od udara vetra ono savija svoje grane do zemlje i klanja se toj sili.Razni zvukovi dopiru sa svih strana uterujuci strah u kosti.

Staza po kojoj sam trcala je bila neravna i puna pukotina i raznih prepreka o koje sam se vise puta saplela,ali sam ipak uspela da se odrzim na nogama i nastavim da bezim od i meni nepoznatog.
Imala sam osecaj da trcim godinama i godinama i da umesto budem sve bliza kraju ja sam sve dalje. Oluje su besnele sve gore i gore.Ledene kapi kise su kvasile moje lice,blato mi je dodatno otezavalo sve oko mene mi je bilo prepreka koju sam sve teze i teze prelazila. 

Odjednom sa se nasla na ivici stene.
Isla je u spic,ja sam na njemu stojala i gledala pravo.Zastao mi je dah od prizora.
Plavo nebo koje je bilo isarano belim oblacima,vrhovi planina su se uzdizali probijavsi se kroz bele oblake deleci ih na vise delova tako da su bili rastrkani svuda oko vrha i delovalo je kao da je sve jedno kao da je spojeno.Ocaravajuce.Zeleni deo koji je predstavljao sumu i koji se nalazio ispod mene pod mojim nogama je bio isprskan sa hiljadu nijansi zelene i kao u ranu jesen nazirala se i zlatna boja lisca koja je davala odsajaj. Par krivudavih potoka koji su tekli sumom su samo dali potpuniji izgled svemu tome,dopunjujuci ga i ne ostavljajuci mesto za greske.Na kraju Sunce. Nalazilo se u sredini svega toga i sijajuci kao dragulj.Kao kruna tog prelepog mesta.
Dok sam upijala sve to,pozelela sam da imam jos jedan par ociju da sve vidim do najsitnijeg detalja.
Ovaj prizor je mnogo bolji od onog malopre u svakom slucaju. Ispustila sam uzdah divljenja i sela na stenu. Zatvorila sam oci i prepustila sam se prirodi oko sebe.
 

Kad sam otvorila oci videla sam da nisam vise na onom prelepom mestu i da je sve crno oko mene.
Tama je skoro bila opipljiva. Obuzeo me je strah i ocaj.Proklela sam sebe zasto sam morala da zatvorim oci i izgubim ono mesto koje je kao raj. Nisam znala gde sam ni gde cu biti. Kroz glavu su mi prolazile crne misli uklapajuci se u okolinu.
Cula sam neciji glas:''Teseruj,malena'' 

''Sta? Ko si ti? Sta je to teseruj ? Ne razumem te'' Upitala sam skripavim glasom.
Opet onaj glas,ovog puta je zvucao nesto ozbiljnije nego malopre ali se osetila srdacnosto i ljubaznost: '' Teserakt je ..pa ne mogu ni ja tacno da ti objasnim ali ce ti pomoci da odes odavde. Ovo ti je kao da putujes kroz vreme,nacices se na nekom drugom mestu,nije bitno gde samo bices sigurna.Ti nikad nisi ni trebala da dospes ovde to se desilo igrom slucaja.''
Nisam mogla da vidim osobu koja mi je to pricala ali sam joj verovala ne znam zasto,jednostavno jesam.
Opet sam upitala:''Ali,kako ja to da uradim? Kako da teserujem ? Ne znam..''
Sada nesto dublji glas: '' Ne postavljaj toliko pitanja.Znas malena znas. Seti se samo.I uradi to vec jednom, ne znam jos koliko cu dugo biti ovde,hajde MALENA ja verujem u tebe ne zaboravi''
''ZNAM!!!'' Uzviknula sam. Ponovo sam bila zavitlana u tamu,beskrajnu tamu.Hladnoca mi je mrvila kosti nisam mogla da se pomerim,htela sam da vrisnem nisam mogla ni to reci kao da su bile potisnute i vracene nazad u moje grlo guseci me.Posle nekoliko trenutaka sam osetila kako mi celo telo trne i zatim trzaj i udarac. Kada sam dosla sebi pogledala sam okolo sebe nalazila sam se na nekom cudnom mestu bilo je izresetano sa rupetinama koje su licle na kratere raznih velicina i oblika. Crno nebo oko mene, koje je bilo puno zvezda izgledalo je predivno uzivala sam u tom prizoru.Ustala sam da bolje osmotrim okolinu popela sam se na vrh jednog kratera i videla planetu Zemlju. Aaa nalazila sam se na Mesecu. Uao Zemlja je izgledala neobicno sa Meseca. Predivan prizor sada znam kako je Astronautima nasmejala sam se.Eh, koliko ljudi bi sada htelo da je na mom mestu. Zakoracila sam i krenula da padam u nedegled nije bilo kraj. 

Zazmurila sam. I osetila udarac. Otvorila sam oci i videla da se nalazim u svom krevetu. Osvrnula sam se oko sebe.Da to je bila moja soba. Sve je bilo na mestu. Proslo mi je moje malo ''putovanje'' kroz glavu. Setila sam se svih dozivljaja do detalja. Zastala sam na delu kada sam cula onaj tajanstveni glas razmisljala sam par trenutaka o tome. '' Ma, nebitno je'' rekla sam sebi '' To je samo obican san''. Cim sam zavrsila recenicu zazvonio mi je telefon.Meni nepoznat broj.Javila sam se i cula poznat glas:'' Malena,kako si spavala nocas?'' Ostala sam bez teksta.Nisam zanala sta da kazem. Samo sam tiho odgovorila:'' Dobro..a .." Nisam stigla da zavrsim recenicu veza je bila prekinuta. Drzala sam onaj telefon u ruci i gledala u jednu tacku. Nisam mogla da verujem.
Pokusala sam sebe da ubedim da je to SAMO san. Ali izgleda da nije tako.
Na kraju sam se samo nasmesila i legla na drugu stranu ne bi li u sledecem snu otkrila nesto vise o tajanstvenom glasu.... 

Omiljeni citati..

Najbolji dokaz mudrosti je dobro raspoloženje

"Gdje se knjige spaljuju, spaljivat će se i ljudi."

Dobar čovek uvek ostaje početnik

Pametan čovjek nikad neće reći da sve zna

Kad nema pravog života, čovjek živi od fatamorgane.

“Ljubav je kao zarazna bolest: što je se čovjek više boji, to joj je više izložen.” 

Jadna je ljubav, ako je ne prati mašta

 "Zrnca pijeska čine planine, trenuci čine godine, a sitnice cio život."

Zato što mogu i što se usuđuju da o svačemu svašta kažu,,oni misle da sve znaju.

Nezadovoljstvo samim sobom, u prvom redu, a zatim svim ostalim na svetu, bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. 

Ne budi nesrećan zato što na ovom svetu niko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi za tebe trebalo da znaju? A kada budeš bio zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, za tebe će znati.

Kažete da ste neshvaćeni mladi prijatelju. 

Strpite se. 

I dijamant je u osnovu ugljenik, ali je umeo da čeka. 

Svi smo mi rođeni ludi; neki čak i ostanu takvi

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je ta nada mogla da postoji vredi toliko da nije skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako tesko ono bilo 

Zavloti sebe istinski,znaci NE voleti samo sebe.

Tragedija života krije se u tome što brzo postajemo stari, a prekasno - mudri.

Gubimo zdravlje da zaradimo novac,

a onda gubimo novac da vratimo zdravlje. 

Mozda nije bas prikladna slika,ali ko razume shvatice! 

Jaca nego pre...

Pa...danas je veoma poseban dan.
Konacno sam dosla sebi,konacno sam uvidela neke stvari.
A to je da niko,ali bas niko nije vredan mojih suza i moje patnje.
Bilo mi je potrebno godinu dana da shvatim sve to.
Godinu dana ! Svaki dan ukrasen suzama i patnjom.
A zbog koga? Njega! Eh...njegaa...
On.Za koga sam bila u stanju sve da dam. Trpela svaku njegovu uvredu,svako njegovo ponizenje,svaki zadati udarac,svako  odbijanje,svaki njegov govor mrznje,svako njegovo ''bezi'' i ''skloni se'' ! Bila uvek tu kada je njemu bilo potrebno i nista ocekivala za uzvrat. Kada se sve okrenulo i kada je on postao drugaciji prema meni,kada je trazio svaku priliku da provedemo vreme zajedno,kada nam je bilo najlepse tad je i puklo.Posle svega sto smo zajedno prosli,posle svega sto sam saznala od njemu on je mene legantno sklonio od sebe uz izgovor da mu vise nije stalo i da ne zeli da me vidi.
Zatvorila sam se godinu dana zbog toga.Zbog takve osobe koja nije znala da ceni ono sto mu je bilo ispred nosa,zbog njega sam ja stalno ubijala sebe,zbog njega sam odustala od svega i od svih , zbog njega sam izgubila veru u ljude u ljubav,sve samo zbog njegaa...
Ali danas je konacno dosao dan kada sam prevazisla sve to.
Presla sam preko njega i preko svega sto ima veze sa njim.
Opet moram njemu da se zahvalim za to.
Da nije bilo njega i njegovih uvreda ja nikad ne bi ojacala i naucila sta je bol i patnja.
Ne bi bila u stanju da se vec sada izborim sa problemima i da ih sama resim bez icije pomoci.
Ne bi moga sada na svaki prezir da gledam sa visine i distance,ne bi imala samokontrolu.
Ne bi ucinila toliko za sebe koliko jesam.Vratio mi je samopuzdanje koje je bilo razbijemo u hiljadu komadica i rasuto na sve strane. Danas je opet u celini i jace je nego ikad pre.
Spremna sam da zakoracim napred u nove pustolovine koje me cekaju i nove izazove na koje sam spremna.
Jaca nego pre,u inat proslosti idem napred i necu joj dozvoliti da me vrati nazad. Nema vise one ''male slatke devojcice'' koja ce svima da oprosti i sve da zaboravi.Nestala je zajedno sa svim ostalim.
Ovo je jedno novo izadanje i sada bi bilo bolje da ga se svi cuvaju.
NE ! Nisam osvetnik !
Ne zelim da se vracam nazad,pa samim tim i ne zelim da se svetim bilo kome od vas.
Naprotiv,zelim da vratim sve na staro,da ponovo okupim staro drustvo,da bude kao pre.
Sada sam jaka i sigurna u sebe i dacu sve od sebe da tako bude i da uspem u tome.
Ipak moje najlepse trunutke sam provela sa njima i ne zelim da ih bacim vec da ih ozivim i ponovim i ucinim jos boljima i lepsima.
Mada nikad nece da bude sve kao sto je bilo....on nece biti tu,uvek ce faliti.
Ali dobro ! To je njegov izbor.
Kada bude shvatio,bice kasno da se vrati.
Vec sada jeste. A svakim izgubljenim minutom,sekundom,satom,postaje teze.
Videcemo kako ce se sve zavrsiti...
Bice dobro,ako nije zavrseno dobro onda nije uopste zavrsenoo...ali kako doci do toga?
E to je ono sto nam predstoji,to je ta borba iz koje moram izaci kao pobednik.
Cvrsto verujem da hocu.
Glavu gore nikad vise dole ni zbog koga ! TO VAZI ZA SVE ! 

UPAMTITE: '' Niko nije vredan vase patnje!"                                                        

Posveceno S. zbog svega sto je uradio i doprineo ovome.Hvala ti.Ucinio si me jacom.

To je samo..ljubav..

Ne možeš pobeći od slabosti.Moraš se boriti,ili iščeznuti. Jer,taj strah od samog straha ubija svo dostojanstvo u čoveku. Natera te da klečiš,i podležeš njegovim naređenjima. Počne da vlada tvojim umom. Da li ste se nekada plašili da volite? Da li ste pomislili kako niste dovoljno dobri, lepi, ili možda, kako to nije za vas? Strah od vezivanja? Svi ga imamo. Negde duboko u nekoj od fioka gde čuvamo one uspomene koje nas bole, ožiljke koje samo vreme može da ukloni, stare, neostvarene želje i slično, leži on. Strah, zbog kog ponekad propuštamo sjajne stvari. Ljubav ne možete silom uzeti. Ne možete je sami stvoriti, ukrasti, ne možete je nacrtati, niti rečima obuhvatiti. Ljubav menja ljude preko noći, oni koji su bili tvrdoglavi popuštaju, oni koji su bili kamen postaju pamuk, odgovorni se pretvaraju u neodgovorne, pažljivi u nepažljive… Ali vi se ne bojite toga… Vi se bojite da vam neko uđe pod kožu, da vam neko obuzme um, proširi maštu, opara kožu, uđe u najdublje delove vašeg blaga u glavi, koje ne pokazujete rado… Bojite se da ćete ustati i da će jutro odisati samo jednim mirisom,da će u danu koji sledi biti samo jedna osoba, da ćete, kad legnete i sklopite oči,videti samo lik osobe koja vam se doselila u srce… I ono što vas najviše plaši: Da jednoga dana, kada voljena osoba poželi da ode, ne ponese svoj dotadašnji dom, vaše srce, sa sobom. Jeste strašno biti povređen… Sekund u kom izgubite ono što je bilo vaše, je onaj koji ostavlja ponekad neizbrisiv trag, bolan i prljav. Minut u kom vam se svet ruši, je onaj u kome shvatate da ste do maločas držali ruku u ruci, a sada je samo vaša ruka tu koja prazno visi u vazduhu. Sati u kojima pokušavate da se suočite sa nadolazećim danima, dani u kojima se pripremate za mesece, meseci za…. Ne. Voleti i biti voljen je nešto najlepše što živo biće može da oseti, i to je osećaj koji ne može niko lažno da vam nadomesti, to je unikatno i idealno. Ljubav nosi i patnju i sreću, ali zar to nije smisao ljudskog postojanja?? Ne možemo svaki dan biti srećni, ali opet, ni tužni, dolaze trenuci na koje nekada nismo spremni, ali nas život uči da budemo… Nemate se čega plašiti, pustite unutra one koji to zaslužuju, i pružajte isto što želite nazad. I nemate od čega strahovati. To je samo, ljubav… SAMO !