Uspomene...

Taj dan sunce je sjalo.. Izgledalo je kao da sa svojim velom zraka pokusava da sakrije oluju koja se tog popodneva nalazila u mojoj dusi... ruseci sve sto joj se nalazilo na putu... Koliko strah moze da unisti cak i najlepse snove.. ... Igra senki, nepravilni oblici svetlosti i tame koje su se prelamajuci reflektovale u mom srcu.... ..Trazila sam plavetnilo, onu istu nadu i sigurnost koju sam osećala dok bi mi pisao..onako blesavo ..nasmejavajuci me sa svakom svojom reči.. Reči, bujica reči koja me je lagano odvlacila u nepoznate dubine saznanja...Tog dana.. njegov mirni osmeh i moj preplaseni, nervozni, reči koje su se zaustavile negde na pola puta nemajuci hrabrosti da izadju, da se probiju, reci koje nisu davale sigurnost, koje su zvucale tako neubedljivo, tako mlako... Zelela sam toliko toga da mu kažem....al' reči su zapinjale negde... Vreme nije imalo milosti, izgledalo je kao da leti, mogla sam da vidim kako se kazaljke pomeraju. Jedan pozdrav… pogled ,,osmeh... … Moj pogled koji se sakriva, stidljivo gleda u pod da ne bi odao ono sto sam zelela reci....I on odlazi...Za njim ostaje..moj pogled koji se okrece ka prozoru, vratima… U momentu zajedno sa njegovim pokretima je sve stalo,,, vreme, zivot okolo, moje misli, moj pogled koji je skupivsi snage dozivao njegov... Zvuk neke pesme...cak se niti ne secam sa je pevalo...a on odlazi ...moj andjeo i za njim ostaje neka praznina...pomesani osecaji..nesto kao san..ni sama ne znam kako to nazvati... Zivot koji nastavlja da tece… Vidim kako lagano koraca, odlazi...A ja sam nastavila da mastam uz svoju neznu muziku i moje srce ostalo je ponovo da se nada. Mozda sutra… Mozda neki drugi dan… Mozda vise nikada…..necu videti to lice andjela..s najlepšim osmehom...
Mozda...