Ubi me prejaka rec

    Svi mi, sigurna sam u to, zalimo za nekom osobom koju smo izgubili bas zbog te, neizgovorene ili zbog prejake reci. Previse gruba ili cak previse nezna rec moze prouzrokovati gubitak odredjene osobe.Cak i da se kaze,ili pokusa da se ispravi setata nastala posle izgovorene reci, nece imati efekta, cak ni posle mnogo mnogo godina ta rec ne moze vratiti ono izgubljeno i obrisano. Koliko puta ste shvatili da ste i sami doprineli nesporazumu koji vas je lišio dragocenih trenutaka druženja, poveravanja, radosti i smeha sa nekim nekada dragim , samo zato što ste propustili da kažete onih nekoliko reci koje tumace, pravdaju, istinom osvetljavaju vas potez, korak, rec ? Pa onda stanete i razmislite. Da li je vredelo?
Ne, ipak nije. Nije vredelo da u trenutku besa i tuge kazete za nesto za sta bi ste se pokajali posle. Kada izgubite onda shvatite koliko vam je to izgubljeno zaniclo. Pokidate se jos vise zato sto je uzrok svemu tome jedna rec. Jedna jedina rec. Ta rec koja vas je ubila, spustila na dno, lisila vas vama drage osobe, zauvek ostavila ranu koja nikad nece zaceliti vec nastavlja da boli i podseca vas na nacinjenu gresku. Reci su nepresusan izvor magije. Reci mogu da ubiju i da ozive. Moramo ih pazljivo koristiti i paziti na koji nacin ih prenosimo drugima. Ako ih upotrebimo da povredimo nekog zauvek cemo zaliti zbog izgubljenog. Uvek cemo se pitati sta bi bilo da nisam izgovorila to, sta bi bilo da je sve drugacije, a to nam ne vredi. Jedino nam ostaje nauk da , ne zelimo li vise ovakvih situacija i zaljenja  za izgubljenim ljudskim vezama, shvatimo to da ih jedino mozemo spasiti time sto cemo razgovarati o nesporazumima , svejedno da li malim ili velikim, onda kada se dese, ni pre ni kasnije bas u tom trenutku, on je najjdragoceniji. Sve ostalo je kasno. Cak i kada se te veze zakrpe,  nikada više neće biti kao pre...

Samoca-prijatelj ili neprijatelj?

Kad naviknemo biti samotni, shvatit ćemo da nema ničeg zastrašujućeg u samoći, naprotiv, počet ćemo osjećati i prepoznavati čarobnu i mističnu ljepotu tišine. U toj mirnoći otkriva se bogati jezik ljepote koji tišinom govori daleko više nego što riječi ikada mogu izreći. Otkrit ćemo da u srcu tišine svakog trenutka prebiva svetost od koje zastaje dah. Svetost kojom je natopljeno sveukupno postojanje i koja je oduvijek prisutna u srži svih stvari ali je nenametljiva i skrivena od pogleda svakodnevnog uma. Ona čeka da bude otkrivena i otkriva slatkoću mirisa svoje prisutnosti kad joj se prepustimo cijelim svojim bićem. Ona je ta milost koja svemu daje da bude i bez čije ljubavi i dobrote ništa ne bi moglo postojati. 

Tek kad potpuno zaronite u svoju vlastitu samoću i prigrlite ju, tek kad upoznate sebe i kad vam postane sasvim ugodno u društvu vaše vlastite nutrine, moći ćete istinski i potpuno uživati u društvu drugih ljudi.Jer, tek tada ćete znati cijeniti prisutnost drugih ne zbog toga što vam oni mogu pružiti i dati, nego zbog toga što oni jesu. Jednostavno, uživat ćete u njihovom društvu bez ikakvih očekivanja, zbog same radosti tog zajedništva i to je najčišći oblik druženja koji postoji, to je iskreno prijateljstvo.

Ne samo da ćete se povratkom iz svojih razdoblja samotnosti natrag među ljude izliječiti od osamljenosti i straha od samoće, nego će vaš društveni život biti daleko ispunjeniiji, bogatiji i smisleniji. A samoća će postati drag i prisan prijatelj na kojeg ćete se uvijek moći osloniti.

Preneseno sa: Nova Vizija.

Ljubav je smisao svega

Ljubav. Stalno prisutna reč u našim životima.Večna tema.Univerzalna emocija.To je osnov ljudskosti , osećanje koje civilizuje srce, čini da čovek želi da živi, da se nada...Ponekad zanos toga osećanja navodi na najčudnije i najčudotvornije postupke i pomisli.Voleti znači ostvariti zajedništvo s drugim i otkriti u njemu božansku iskru. Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti.  Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje. U stvarnom životu ljubav mora biti moguća čak i onda kad ne naidje na trenutni pristanak.Ljubav može da ostane jedino ako postoji nada-ma koliko daleka ona bila da ćemo jednog dana ipak pridobiti voljenu osobu.
Ljubav je puna zamki. Kad hoće da se pokaže, otkrije samo svoju svetlost a ne dopušta nam da vidimo senke koje ta svetlost izaziva. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli,sazna više nego što se živi i kaže ono u šta ni sami ne verujemo. Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline osobe koju volimo . Ljubav je najveći stepen svega što nosi  srce, , totalno samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost usadjenu u jedno doba našeg života. Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njegovih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Taj posebni samo nas. Moj i njegov...Jos mi nedostaje..
 Čovek ne treba gubiti nadu kada je ljubav u pitanju, već se treba usredsrediti ka svome cilju i hrabro koračati u susret ljubavi.
Čovek je na gubitku ako ne pronađe smisao u ljubavi....

Kisa i davno izgubljene uspomene

Posmatram kisu.

Volela sam je do skoro, na neki nacin.

Posmatram kapljice koje lagano,sve u istom ritmu padaju na tlo.

Ne znam, cudno se osecam.. 

Kao da mi je to sve poznato.

Zatvaram oci i vracam se u proslost,u vreme kada sam volela kisu, u vreme kada sam bila srecna,u vreme kada smo bili on i ja..

Hodali smo drzeci se za ruke,cvrsto kao da se nikada necemo odvojiti.

Eh.. bili smo zadovoljni, srecni, postojali smo samo mi..

Bili smo za zauvek.

Kad najednom, zacu se zvuk grmljavine i sevnu munja, poce kisa da lije..

A nas dvoje ves skroz mokri pokusavali da se negde sakrijemo, tracali smo sve

dok nismo shvatili da nema svrhe i da nam nista ne vredi.

Stali smo, pogledali se, uzivali u tom trenutku, bio je samo nas, kao i ceo svet.

On moj,ja njegova.

Bilo je par sekundi i bilo je posebno.

Poljubili smo se. Taj poljubac je nesto posebno, on ce biti zauvek sacuvan, urezan u nasa srca, koliko god vremena prodje.

Tako nesto se ne zaboravlja, a i ko bi zaboravio nesto najlepse?

To je trenutak kada je nije postojalo nista osim nas.

To je trenutak kada sam zavolela kisu, ali se on odavno zavrsio.

Kazu ko te poljubi na kisi volece te zauvek.

Trgnula sam se iz secanja zbog zvuka grmljavine.

Vratila me je u realnost.

Vratila sam se gde nema vise nas, ne postojimo.

Sada smo dva odvojena sveta.

Sada i zauvek.

Uzdahnula sam, okrenula glavu na drugu stranu, bacila se u krevet, izgubila misli u knjizi koju sam prvu dohvatila..

Ali.. i dalje je jedan mali delic ostao da masta, ostao da prizeljkuje..

Ne njega, ne.

Vec nekog..

Nekog drugacijeg, nekog,pa..

Ostavljam to za neki drugi put.

Ljudskost,da, kako da ne.

Mislim da su najjadnija stvorenja koja postoje, bedne bezosecajne amebe, koje imaju samo jedan cilj, a to je da povrede ili ponize neku osobu.
Vredjaju, vredjaju porodicu, izgled, inteligenciju, vredjaju sve! Izmisljaju lazi, samo da bi neko stekao pogresno misljenje o osobi o kojoj oni nemaju dobro misljenje.
Vredjaju izgled-Govore drugima da su ruzni, a ne gledaju sebe, svoje jebene zivote.Ne razmisljaju da li ce nekoga povrediti, naneti bol.Vredjaju porodicu- ne znaju vas zivot, vasu pricu, probleme, a daju sebi za pravo da vam se mesaju u zivot i vredjaju vama bliske osobe.Jedva cekaju da se posvadjate sa drugom, drugaricom, deckom da se dovuku, da vam otezaju.A ako imate decka pisu vam maloumno-debilna retardirana pitanja tipa 'tvoj decko voli mene', samo iz jednog razloga zato sto su tuzni, usamljeni, nesrecni, pa zele da svi oko njih budu nesrecni.
Vredjaju inteligenciju-Jer je njihov koeficijent inteligencije u minusu, pa su isfrustrirani, pa moraju jadni na nekoga da se istresu.
Uglavnom.Klasika ponasanja danas.
Umesto da pokusaju da potraze pomoc oni svoje probleme iskaljuju na druge i to na ovako jadan nacin.
Ne mogu razumeti takve ljude.
Smeju mi se zato sto sam drugacija, govore mi kako imam cudna razmisljanja i da to ne prilici mojim godinama, da trebam biti u fazonu
alkohola,seksa,provoda..
Smejem im se zato sto su svi isti.
Zato sto im se zivot svodi na to.
Na obicne, glupe i bezvredne stvari.
Nikada nece razumeti ono sto je zaista vazno.
Zbog toga su toliko i nesrecni,zbog toga svoje komplekse lece na drugima, zato sto su nezadovoljni sobom.
Pokusavaju svoje zivote da dovedu u red unistavajuci tudje.. Aplauz!
Ne,ne..
Drago mi je sto sam drugacija, ma koliko cudna bila drugima.
Sveli ste zivot na novac, ljubav na seks, coveka na fizicki izgled.
I posle toga ocekujete da cete biti srecni?
E pa necete.
Tako ste se prevarili.
Mozda jednom i shvatite, samo se nadam da nece biti isuvise kasno.

Izgubljeni svet

Uvek sam htela da sam neka druga.
Uvek mi se cinilo da je svima mnogo bolje nego meni.
Da je meni najteze i da me niko ne razume.
Da sam sama i strana ovom svetu.
Ne postoji prava osoba za mene niti sam ja prava osoba za bilo koga.
Toliko crnih i negativnih misli.
Takav je i moj ceo svet. Crn i negativan.
Mada.. Nije uvek bilo tako..
Nekada je on bio predivan, bio je raj.
Bio je nesto sto se samo pozeleti moze.
Bio je ispunjen srecom, ljubavlju, prijateljstvom.
U njemu si bili posebni koji su ga cinili takvim.
Ali kako nista ne traje vecno, tako nije ni ovo.
Izgubilo se, nestalo, srusilo..
Nadjem ga ponekad..
Moj savrseni svet.
Sedim u polumracnoj sobi, sama, sa nekom laganom muzikom, opustam se, zatvaram oci i tu je.
Tu je on.
Moj izgubljeni svet..
Tu je i neko ko mi je nekada znacio ceo zivot.
I bas je on bio taj koji je prvi otisao i srusio ceo moj svet.
Za njim su ostali kisa, vetar, oluje..
Tek ponekad odlutam mislima do njega, ozivim ga da opet bude moj, da opet osecam ono sto sam tada.
Da volim i budem voljena.
Da je deo mog zivota i ja njegovog.
Da uzivamo u nasem svetu.
Onda se trgnem, udarim glavom i vratim se u realnost, gde nema ni njega ni mog sad vec davno izgubljenog sveta.
Uzdahnem, okrenem glavu na drugu stranu navucem masku za druge ljude i drustvo oko mene i idem.
I da.. moram priznati da se potajno nadam da ce se moj izgubljeni svet ponovo pretvoriti u stvarnosti ! 

Ti - Ljubav

Ti si nesto posebno,nesto nesvakidasnje,nesto o cemu se masta,u odredjenom krugu ljudi svakog dana srece,ali se ne uocava,nesto ka cemu se vjecno tezi,a nikada ne doseze,tako stvaran,a za mnoge samo san.Nesto bez cega mnogi sav zivot prozive. 
-Ti.
-A ko si Ti?
-Pa pise nesto posebno.
-Ali sta?
-Kako to mislis sta?
-Sta je Ti?
-Pa..Ti je sve.
-Kako mislis sve?
-Pa lepo SVE !
-Ti je sve i Ti je u svemu. Ti, je sve sto zelim, sve sto sanjam, sve sto nemam..
-Nemas..?
-Ne. Ti je jako tesko imati danas.
-Kako mozes tako pricati o nekome ako ga nemas?
-Pa vidis dragi moj tesko je to objasniti ali mogu.
Znas ona osecanja koja su posebna. Dobro.. svako osecanje je posebno, ali samo ona koja u tebi izazivaju ono sto ne mozes opisati recima.
E bas tako se osecam kada je Ti u pitanju. To je nesto carobno, vise te ne drzi gravitacija na Zemlji, tada si u stanju sve da uradis i da budes
bilo sta, samo da bi Ti bio tvoj i ti njegova. To je malo i uvrnuto, ali je tako.Ne mozes promeniti ili ne zelis.
Boris se i dajes sve za Ti.
Ali.. Ti nije uvek tvoj, tacnije skoro nikad nije tvoj.
Uglavnom vec pripada nekom drugom, ili je totalno nezainteresovan za to sto zelis zivot svoj da mu poklonis.
Gazi po tebi i odbacuje kao najobicniju stvar. Ali cak si u stanju i preko toga da predjes samo da bi na kraju dobila Ti.
-Pa cekaj, stvarno to sve radis zbog..?
-Da, najstvarnje.
-Da li se kajes?
-Hm, ne.. Da li se ti kajes za nesto ako te je to cinilo srecnim?
-Ne, naravno ali ipak, tebe cini srecnom da te neko povredjuje?
-Ne,ne,ne.. Nema svrhe raspravljati o ovome, toliko se toga moze reci..
-Ali meni nije jasno sta je Ti?
-Ti je ljubav.
Zato je toliko bitno, zato je neizbezno i zato mora boleti.
Zato je sve ovo toliko i uvrnuto, da se zbog ljubavi rade sve te stvari.
Da se cak oduzimaju i zivoti..
Ljubav se ne uocava tek tako, ali se uvek tezi ka njoj, nikada se ne dostigne do kraja, ali svako ima svoj oblik savrsenstva.
Ljubav kazu da nije stvarna da je samo san, ali cak i da je tako, najlepsi osecaju su sa njom.
I na kraju, ljubav je nesto bez cega mnogo njih ceo zivot prozivi.
Nikada ne spoznaju onu pravu, iskrenu i cistu.
-A ti jesi li upoznala, dozivela nesto tako?
-Ja? Nisam bitna.
-Reci mi zelim znati.
-Pa.. hajde da to ostavimo za neki drugi put, moze?
-Ali..
-Nemoj, rane jos nisu zarasle, a previse bole da bi se po njima cackalo.
-Ah, u redu. Za sada cu se zadovoljiti ovim.
Ali obecaj mi da ces mi jednog dana ispricati svoju pricu?
-Obecavam!