Hello Decembar !

Децембар је.. Месец када се сви осврнемо на прошло време, када сагледамо све што смо урадили, или оно што нисмо. Када гледам уназад, драго ми је због многих ствари. Драго ми је због људи које сам у овој години упознала, и оних који су још једну годину крај мене. Жао ми је због неких који су из мог живота отишли, али не можеш никад у животу натерати некога да остане крај тебе, ако он то не жели! Драго ми је због сваког осмеха и због сваке сузе, јер да није било суза, да није било успона и падова, не би то био живот. Драго ми је због свих лепих успомена које ћу заувек чувати, а оне лоше- те ћу спаковати негде у нади да ће временом избледети. Научила сам да у животу, ма колико ти било тешко, мораш се мењати. Научила сам да ће људи који те стварно воле остати крај тебе, ма шта год да се десило. И, кад се у новогодишњој ноћи казаљке споје, знам жељу коју ћу пожелети, и знам ко ће бити ту да му пожелим срећну НОВУ ГОДИНУ.Сада, после свега, схватам да неки људи заувек остану у нашем срцу, а не и ми у њиховом, и да је свет велики, а наши градови мали, и да можда баш они које би ми хтели крај себе, да баш ти људи најчешће одлазе од нас. И, не вреди нервирати се и плакати, главу горе, осмех на лице, и смеј се, покажи осмех свима, а све ће временом доћи на своје место. И, пораз и падови, и успони, све је то за људе, и све се то преживи.Погледај иза себе, и улепшај ово мало времена до краја године себи и другима. Извини се онима који то заслужују, пружите руку онима који вама неће. Држите за руку оне које волите, и у НОВОЈ ГОДИНИ замислите жељу, ону коју дубоко у срцу носите и пољубите оне који то заслужују...

#Preuzeto!

ON I ONA

Znao sam da joj se se polako uvlacim pod kozu.
Jos jedna klinka, mislio sam lako ce pasti na svaku moju rec.
Uvukao sam joj se pod kozu , tiho, lopovskim koracima usao joj u san i tamo ostao.
Ostao zarobljen izmedju njenog ponosa i moje zelje.
Njenog neukrotivog inata i mog egoizma.
Sto sam vise bezao, vise sam je zeleo.
Sto se vise vracala, vise sam je terao.
Igrali smo igru u kojoj nijedno nije pokazivalo emocije, drzali smo se onog ko prvi kaze ''volim te'', gubi.
I nijedno od nas nije izgubilo, a iz bitke smo izasli porazeni oboje.
Ona je ostala ukocena dama, puna inata, a ja, ja sam, eto ostao srcem tamo negde kod nje,a telom svake noci kod druge.
A ona?
Srce je sa sobom ponela, nije ga ostavila kod mene.
A ni telo ne daje nikom.
Rekla je davno, dok sam skidao pahulje s njenih usana da ona ide u paketu.
Ne ide telo bez srca, a ni srce bez tela.
Ja sam se smejao, i mangupski rekao '' kako divan paket'', a ni svestan koliko cu dugo posle da se secam svake njene reci.

Posveceno!
Nikada nisu bili zajedno, ali nikada nisu bili ''samo'' prijatelji.

Bili su vise od toga.

Bili su sve,a opet nista.

Nikada ne prolaze, zato sto to sto imaju oni ne moze proci sa samo jednim zbogom !

Ljubav i bol? Ne moze jedno bez drugog !

I da ti znaci bas sve, I da ne mozes bez njee..

Kada zavolis ceo svet je tvoj.

Neki kazu da je nebo granica, ali nije..

To je mnogo vise od toga, ide mnogo dalje I mnogo dublje..

Kada volis, mozes sve.

Tada imas neogranicenu moc.. Mozes srusiti I najvece planine, mozes preci preko najtezih izazova,

Mozes da otopis I najvecu santu leda, mozes otici do najlepsih delova ali isto tako I da najusamljenijih mesta, najtuznijih I najbolnijih..

To sve ide jedno sa drugim, jer gde ima ljubavi mora biti I boli.

Nije ljubav prava,ako ne boli!

Mnogi samo zele da osete ljubav ali ne I da vole,toliko zure da je nadju pa pokusavaju sa skoro svakim koji im posvecuje malcice vise paznje nego obicno, mesaju ljubaznost sa flertovanjem, I tada budu povredjeni, I kada dodje vreme za ljubav,za prvu,pravu ljubav,vezu..Ne zele da se upuste u nju da ne bi bili povredjeni kao I ranije, I tada prave najvecu gresku !

Istina, boli.. I mene je.. tacnije jos uvek me boli.. I bolece me..

Ali to ne znaci da necu dati priliku nikom drugom samo zato sto sam jednom bila povredjena.

Hm… jednom? Nije to glavna tema sada,preskocicemo je za neki drugi put.

Jednostavno postoji toliko njih koji zasluzuju da budu voljeni I koji mozda cekaju bas na tebe da im pruzis sve to, a isto tako I ti, ja, mi svi, ljudska bica zasluzujemo da budemo voljeni, I mozda je bas neko od njih nasa prilika,I ne trebamo dopustiti da propustimo ono pravo, zbog nekog ko vise nije tu.

Uvek se drzim toga da ima mnogo veceg bola nego rastati se od voljene osobe. Pa, Boze.. nije jedini na svetu.. Dok se neke stvari nikada vise ne ponove i nikada se vise ne mogu vratiti, niti zameniti..

Ljubav je zaista nesto carobno, nesto sto se ne moze opisati, iako su mnogi pisci to pokusavali, ona se mora osetiti, prava se oseca srcem i dusom, ne vidis je i ne cujes..jednostavno osecas, sva tvoja cula su nadrazena,svaki osecaj je pojacan, osecas sve jace...

Kada si u blizini osobe koje volis ti si zbunjen, ne mozes recenicu sastaviti do kraja, imas onaj blesavi kez koji postoji samo kada se prica o njemu ili kada je tu,onaj posebni sjaj u ocima koji je prisutan zbog njega, onaj cudan osecaj koji struji tvojim telom, kada iz cistog mira pocrvenis, a ni sama ne znas zasto.

Ljubav je kada nekog volis, bez ikakvog razloga, volis ga ali opet ne znas zasto ga volis.

Ljubav je kada zelis da ti neko da samo sebe i nista drugo, kada ga zelis celim srcem i dusom, ne telom.

Ljubav mora biti jaka veza izmedju vas. Ljubav se ne moze izgovoriti, ljubav se mora doziveti i osetiti.

I definitivno ona nije samo rec.

To je previse moci za sve, I retko ko se snadje u tome, ali cas izuzecima ima I onih koji su uspesni, ima onih koji svoju ljubav krunisu decom. Koji su srodne duse jedno drugom, koji upotpunjuju jedno drugo. E oni znaju o cemu pricam, njima je jasno da je tanka linija izmedju ljubavi I mrznje, znaju da uz ljubav ide I bol.

I da nikako ne moze jedno bez drugog.

Sa njom moramo ziveti i prihvatiti je takvu kakva jeste, dati svoj maksimalan trud da uspe !

Boriti se ili ne?

U životu imam ciljeve koje želim doseći kao i sva ljudska bića,znam da se moj cilj čini trenutno dalekim, ali on je dosežan i svakim danom sve sam mu bliže. Zahvaljujući upornosti, radu i želji i ono najvažnije ljubavi prema astronomiji moji snovi jednoga dana postaće stvarnost. Ali kada će to biti? Hoću li do tada biti spremna na sve životne izazove ? Vremena imam, još je predamnom dug život , zanimljive pustolovine, izazovi i prepreke koje će me staviti na izazov. No, tada ja ću biti spremna. Biću spremna jer svakim danom postajem zrelija, jer svaka pomalo neugodna situacija daće mi iskustvo, iskustvo koje donose godine, koje donosi vreme. Sada sam još mlada i neiskusna, pomalo i površna u nekim situacijama. Ponekad ne želim priznati vlastite greske jer sam preponosna , a ponekad mislim da sam dala i uložila najveći trud, iako postoji onaj mali glasić unutar mene koji mi govori da ja mogu još i bolje.. Ali, hoću li imati vremena?! U meni postoji onaj strah. Strah koji me ponekad tera na razmišljanje. Šta ako ne ostvarim svoje snove?! Život je dar s neba, treba ga ceniti, ali treba ga i znati proživeti. Treba znati uživati u životu. Jer on nam je jedan i nema smisla potrošiti tu veličanstvenu priliku uzalud. Ne bih se volela naći u situaciji za nekih desetak godina pitajući se zašto nisam uživala u mladosti, u onim slatkim problemima koji su se tada činili bezizlaznim. Želim osetiti vedrinu života, želim živeti punim plućima i ono najvažnije želim iskoristiti vreme. Mladost mi pruža priliku da se zabavim, da uživam u procesu sazrevanja. Završiti školu mi je najvažnija stvar. Biti obrazovana! I posvetiti se karijeri, stalno se dokazivati. Htela bih steći iskustvo i mudrosti koje bih mogla prenositi drugima koji će biti željni znanja, ali ne želim se toliko zamarati budućnošću jer je ona daleka, a ja živim sada u ovom trenutku. Srednjoškolka željna dobrih ocena i novih izazova i ono najvažnije znanja, tako bih se opisala. Imam toliko snova koji se moraju ispuniti. Neću pristati na kompromis! Snovi su tu da se ostvare. Život je tu da se proživi..

Zivim na ivici

Zivim na ivici..
Ivici propasti.
Ne znam ni sta me drzi da ne padnem preko..
Da li je to on? Da li je moguce da me on koji me je dotle doveo drzi da ne ucinim i taj poslednji korak?
Ne verujem.
Mozda je ona? Ona, koja mi ne da nikad da odustanem i koja me uvek vuce dalje od te ivice, koja se bori za mene i tera mene da se borim za sebe, ne da mi da dignem ruke od zivota zbog njega.
Njega.. Mog. Jedinog. Najboljeg.
,,Eh, pa daleko je on od najboljeg, draga.'' To mi govore, to mi svi govore.
Ali ne znaju oni njega, ne znaju ga na nacin na koji ga znam ja..
Nikada nece ni saznati,zato sto on vise nije sto je nekad bio.
Nije moj.
Unistio je sebe, pao je na drustvo, na njihov los uticaj, na alkohol, drogu i ko zna sta jos sve..
Za najmanje ocekivanu osobu.
A bio je tako, toliko.. Ne znam ni kako da kazem.. Tako je bio moje sve.
Toliko sam ga volela, toliko sam zelela da bude tu..
Toliko i dalje to zelim..
Umesto da se odvajam od njega postepeno, ja se sve vise i vise priblizavam..
Sto on vise ide to vise zelim da sam pored njega..
U jednom trenutku sam pomislila da se predam njegovim porocima ne bi li se tako ponovo spojili..
Ali ne. Nije vredno toga. Nije vredno toliko da unistim sve oko sebe.
Na moju nesrecu on je jedini koga sam ikada volela.
I ne mogu preko toga..
I dalje sam na ivici, i dalje zeliim zivot moj da mi se vrati..

Slucajno ili ipak ne?

Zasto je uvek sve tako bedno i sjebano, sta?
Ili smo prokleti ili je sve ovo samo jedna obicna iluzija?
Da li vam je nekada palo na pamet ?
Nije ni meni, sve do sada..
Zamislite samo.. Sta bi se desilo kada bi se probudili i saznali da ovo nije stvarno i da mi samo sanjamo da se
nalazimo u nekim masinama bas kao u Matriksu..
Da postoji jedan svet,ako tako to mozemo nazvati, citav svet,realan svet, gde je sve unisteno,cak nema ni neba, nicega, samo tama..
Unistili smo sami sebe, sami sebe smo doveli do toga, niko drugi vec mi sami.
Obuzeti pohlepom,obuzeti mrznjom,besom,zaviscu..
Povrsni smo i plitki toliko da nam materijalne stvari imaju najvecu vrednost,sto je naravno potpuno pogresno..
Unistavamo i ponizavamo druge da bi se dokazali..Ali kome? Kome da se dokazemo? Sami sebi?
Nisam bas sigurna da je zaista tako..Hm..
Ima tu neceg vise, neceg sto je iznad nas..
Mozda neka vrsta kontrole ili nestoo..
Sve je tako cudno,sve je odredjeno..
I nista nije slucajno.
Nikad nista ne prepustajte slucaju zato sto to i nije.
Sve ima svoju svrhu, pa cak i kada razbijete obicnu vazu cini se tako nevino, tako bezazleno, tako...''slucajno'',ali nije..
Cak i tako sitna stvar ima svoju svrhu,zadatak ili namenu..
Pitanja ostaju..Ko? Kako? Zasto?
Nema odgovora,koliko god trazili,istrazivali, pomislili da smo dosli do konacnog uvek nam ostaje ono ''ali''..
Prema tome nista nije zasigurno..
A sada..zamislite jedan skroz drugaciji svet..
Svet bez mrznje, zavisti,oholosti,bede..
Zamislite svet jedinstva i sloge..
Mi smo svi isti zar ne?
Zamislite se i shvaticete, razbijte vase predrasude i to sto vas koci..
Idite mnogo vise ispod povrsine i videcete.. shvaticete istinu..
Da je bolje tako, da smo najjaci kada smo slozni, da trebamo biti jedno, da postoji mnogo vise i vrednije
od materijalnih stvari, da i dalje ima dobrote na ovom svetu, jer da je nema ne bi bilo ni njega..
Zapitajte se u sta verujete? I da li uopste verujete?
Nije dovoljno samo reci: E,ja verujem.
To su reci,prazne price..
Dokazite to, recite to iz srca.
Ono sto mislite iskreno to i recite..
Ako postoji i najmanja sumnja onda to nije to..
Niste sigurni...na kraju krajeva nista nije sigurno.
Osim VERE ! Vere u Boga.
Ne znam iz kog razloga ali pisajuci ovaj tekst osetila sam neku vrstu olaksanja..
Zbog cega? Nemojte me pitati..ali jednostavno je tako.
Ne znam da li cu postici nesto ovim...ali jednu stvar jesam.. drugacija sam i to je na neki nacin dobro,za pocetak...
I zapamtite nista ne prepustajte slucaju.
Slucajno ne postoji ! 

Trag..

Eh...
Zasto uvek mora nesto da se desi da bih pisala ponovo?
Ovo je nesto sto volim i zelim, a opet mu ne posvecujem dovoljno paznje i vremena..
Nazalost ne znam odgovor na pitanje..
Toliko toga me muci ponovo, toliko pitanja u mojoj glavi, toliko svega..
Moram da napisem sve to ovde, bude mi lakse, kao da sam ispricala jedan deo svoje price..
Svakim napisanim tekstom ostavljam po jedan trag, koji ce se na kraju spojiti i dati ono konacno..
Komplikovano je sve, i jos ce se komplikovati dok ne dodje do vrhunca..
Sada da pocnemo:
Cini mi se da sam se ponovo zaljubila..
Ne mogu da poverujem u to..
I to u najmanje ocekivanu osobu, nikada ne bih ni pomislila a kamali..
Ali ipak jesam..
To je glavna stvar koja me muci trenutno, ali polako..
Dodje sve na svoje..
Bila sam ostavljena..
Ponovo..(bilo je i za ocekivati)
Toliko toga je pricao, toliko toga je obecavao, toliko je pokazao da mu je kao stalo..
Ali zato na kraju je pokazao svoje pravo lice, pokazao se ko je i sta je..
Mozda sam zasluzila, a mozda i nisam..
Ko ce ga znati..
Mozda jednog dana..
Posle toga, iskreno ni ne verujem vise nikome..
....
Kada sam pocela tek da pisem prvi tekstovi su bili posveceni njemu..
On je i dalje tu,posle svega on je taj koji je ostao u mom srcu..
I sudeci prema svemu nikada nece otici..
Tako da svaki sledeci tekst je ponovo za njega
Sve ide njemu..
Kao i do sada..
Plasi me to,plasi me sto znam da prevarice me ponovo..
Ali pristajem, pristajem na sve, zato sto je on jedan jedini i nikada se nece ponoviti.
.....