Zivim na ivici

Zivim na ivici..
Ivici propasti.
Ne znam ni sta me drzi da ne padnem preko..
Da li je to on? Da li je moguce da me on koji me je dotle doveo drzi da ne ucinim i taj poslednji korak?
Ne verujem.
Mozda je ona? Ona, koja mi ne da nikad da odustanem i koja me uvek vuce dalje od te ivice, koja se bori za mene i tera mene da se borim za sebe, ne da mi da dignem ruke od zivota zbog njega.
Njega.. Mog. Jedinog. Najboljeg.
,,Eh, pa daleko je on od najboljeg, draga.'' To mi govore, to mi svi govore.
Ali ne znaju oni njega, ne znaju ga na nacin na koji ga znam ja..
Nikada nece ni saznati,zato sto on vise nije sto je nekad bio.
Nije moj.
Unistio je sebe, pao je na drustvo, na njihov los uticaj, na alkohol, drogu i ko zna sta jos sve..
Za najmanje ocekivanu osobu.
A bio je tako, toliko.. Ne znam ni kako da kazem.. Tako je bio moje sve.
Toliko sam ga volela, toliko sam zelela da bude tu..
Toliko i dalje to zelim..
Umesto da se odvajam od njega postepeno, ja se sve vise i vise priblizavam..
Sto on vise ide to vise zelim da sam pored njega..
U jednom trenutku sam pomislila da se predam njegovim porocima ne bi li se tako ponovo spojili..
Ali ne. Nije vredno toga. Nije vredno toliko da unistim sve oko sebe.
Na moju nesrecu on je jedini koga sam ikada volela.
I ne mogu preko toga..
I dalje sam na ivici, i dalje zeliim zivot moj da mi se vrati..

Slucajno ili ipak ne?

Zasto je uvek sve tako bedno i sjebano, sta?
Ili smo prokleti ili je sve ovo samo jedna obicna iluzija?
Da li vam je nekada palo na pamet ?
Nije ni meni, sve do sada..
Zamislite samo.. Sta bi se desilo kada bi se probudili i saznali da ovo nije stvarno i da mi samo sanjamo da se
nalazimo u nekim masinama bas kao u Matriksu..
Da postoji jedan svet,ako tako to mozemo nazvati, citav svet,realan svet, gde je sve unisteno,cak nema ni neba, nicega, samo tama..
Unistili smo sami sebe, sami sebe smo doveli do toga, niko drugi vec mi sami.
Obuzeti pohlepom,obuzeti mrznjom,besom,zaviscu..
Povrsni smo i plitki toliko da nam materijalne stvari imaju najvecu vrednost,sto je naravno potpuno pogresno..
Unistavamo i ponizavamo druge da bi se dokazali..Ali kome? Kome da se dokazemo? Sami sebi?
Nisam bas sigurna da je zaista tako..Hm..
Ima tu neceg vise, neceg sto je iznad nas..
Mozda neka vrsta kontrole ili nestoo..
Sve je tako cudno,sve je odredjeno..
I nista nije slucajno.
Nikad nista ne prepustajte slucaju zato sto to i nije.
Sve ima svoju svrhu, pa cak i kada razbijete obicnu vazu cini se tako nevino, tako bezazleno, tako...''slucajno'',ali nije..
Cak i tako sitna stvar ima svoju svrhu,zadatak ili namenu..
Pitanja ostaju..Ko? Kako? Zasto?
Nema odgovora,koliko god trazili,istrazivali, pomislili da smo dosli do konacnog uvek nam ostaje ono ''ali''..
Prema tome nista nije zasigurno..
A sada..zamislite jedan skroz drugaciji svet..
Svet bez mrznje, zavisti,oholosti,bede..
Zamislite svet jedinstva i sloge..
Mi smo svi isti zar ne?
Zamislite se i shvaticete, razbijte vase predrasude i to sto vas koci..
Idite mnogo vise ispod povrsine i videcete.. shvaticete istinu..
Da je bolje tako, da smo najjaci kada smo slozni, da trebamo biti jedno, da postoji mnogo vise i vrednije
od materijalnih stvari, da i dalje ima dobrote na ovom svetu, jer da je nema ne bi bilo ni njega..
Zapitajte se u sta verujete? I da li uopste verujete?
Nije dovoljno samo reci: E,ja verujem.
To su reci,prazne price..
Dokazite to, recite to iz srca.
Ono sto mislite iskreno to i recite..
Ako postoji i najmanja sumnja onda to nije to..
Niste sigurni...na kraju krajeva nista nije sigurno.
Osim VERE ! Vere u Boga.
Ne znam iz kog razloga ali pisajuci ovaj tekst osetila sam neku vrstu olaksanja..
Zbog cega? Nemojte me pitati..ali jednostavno je tako.
Ne znam da li cu postici nesto ovim...ali jednu stvar jesam.. drugacija sam i to je na neki nacin dobro,za pocetak...
I zapamtite nista ne prepustajte slucaju.
Slucajno ne postoji !