Ponovo na istom, ponovo na pocetku...

I opet sve u krug..i sve tako u nedogled...

Opet sam sasvim sama...
Mozda i nisam... ne znam..
Tako se osecam, nekako sjebano, tesko, slomljeno, unisteno, ostavljeno, razocarano...
Uf.. znam da je sve crno i da su mi to ne tereba ali kako je tako je...
To sam ja i ne mogu protiv toga..
Ne sama, potreban mi je neko ko ce me cuvati kada sam najslabija i ko ce me voleti kada sam najgora...
Ja borim se i ne zelim da se menjam, al tesko je sad kad tebe nemam...
Sve mi je cudno, sve mi je nedostizno, nestvarno, neuhvatljivo..
Sve sto pozelim, sve mi isklizne iz ruku, nisam dovoljna jaka da zadrzim bilo sta,niti je neko dovoljno jak da zadrzi mene..
Toliko ''problema'', toliko lazi, toliko mrznje..
Ne prolazi i nikako da prodje..nadam se da ce biti bolje, ali ne... sve je gore i gore..
Da postoji bar neka svetla tacka, nesto ili mozda neko...
Bilo bi drugacije, mozda...
Plasim se samoce, plasim se mraka,plasim se... svega i svacega... nazalost.. sta da kazem sta.. sto sam ja..
I boli me, jako uzasno, iznutra...kida me, lomi me, rusi me.. unistava me postepeno...
Nije obican bol,ovo je nesto dublje, nesto veliko, nesto sto ne zastareva, vec postaje veci i veci svakog minuta,svake sekunde...
Bila sam zaljubljena jednom, dva puta...iskreno..
Prvi put prilicno dugo, a drugi put...pa drugi put jos traje...
Iako je pogresno i opet nece biti nista od toga znam... zaista mi je stalo do ove osobe...
Ali ko mene jos pita sta zelim, mislim, ili bilo sta drugo...
Zanemaricemo sve to..
Mada... srce nikad ne laze, a u mom je bol i razocaranje...

Ponovo na pocetku,ponovo zaljubljena u pogresnog !

Posle duge patnje i boli.. Osecam zaljubljenost opet.. Ali nekim delom osecam, ili se cak plasim tuge koja me je pratila.. Plasim se opet te boli, koju mi je nanosila ljubav.. Plasim se.. i sta god krenem pisati.. pisacu to "plasim se"..
Jednostavno ne mogu da predjem preko toga.. Tesko je zaista mi je tesko..
Ali on je taj ! Verujem da jeste..Poseban je zaista...
Znam da sam zaljubljena u njega iskreno i neopozivo.
Znam zato sto nema vise ni traga ni glasa od moje ''duge i prve'' ljubavi..
Ne postoji vise za mene, ne setim ga se nikad, niti bilo cega sto je bilo sa njim..
Sada je samo on jedan centar mog svemira..
Za njega sve, njega ni za sta..
Mogu da cekam, mogu da istrpim, mogu da shvatim, mogu da se potrudim za njega, mogu, hocu i zelim.
Vredan je svega..zelim njega pored sebe..
Po prvi put nekog toliko jako posle duzeg vremena zelim..
Zelim da bude tu, da me zagrli, da me napusi, da mi kaze onako kako samo on zna...
Da se smeje.. njegov osmeh je predivan... na to me je i uhvatio.. na to i na svaku njegovu napisanu rec..
Zato sto verujem u to.. tacnije zelim da verujem..
Mada ako nesto krene naopako.. ako se nesto dogodi.. ako...
Nadam se da cu preziveti, ako me opet tuga pogodi.. istina je da ce trajati.. danima, i mesecima.. ali iskreno se nadam da cu preziveti i taj udarac.. Plasim se ljubavi.. Iskreno bolelo me je.. Bolelo, i bolelo.. Ne zalim se.. vec pisem za sebe i svoju dusu.. Lepse mi je poloziti to negde, gde niko nece citati..
Nije mi bitno sto ce to neko videti.. samo ne zelim da pokazujem svoju slabu stranu, jer ljudi su danas surovi.. i sve bi uradili kako bi te povredili.. Zato cu svoje misli.. i kako god to nazivamo, stavljati ovde na blogu.. Ovde je mozda i deo mene.. Ne mozda, vec sigurno jeste.. Kad mi je bilo najteze, ovde sam dolazila.. jer neke stvari nije lako reci nekome.. Neke stvari moramo zadrzati i za sebe..
Ponovo se vracam na isto... ponovo idem u krug... ponovo prolazim kroz isto.. ponovo pogresno zaljubljena....