Sreca je u malim stvarima.

Svaki dan mi prolazimo kroz mnogo toga. Vidimo mnogo toga, ali retko šta zapamtimo. Osetimo mnogo toga ali retko šta osetimo iz srca. I tako, idemo, samo dalje i dalje. Ne osvrćemo se na one najbitnije stvari… Kao što smo sami mi i sve ono lepo sto nas okružuje. Prolazimo i zaboravljamo, a onda posle nekog vremena, shvatimo nešto. Nešto poput onog šta smo sve mogli postići i osetiti.. Onoga što smo mogli sačuvati i onoga što smo mogli voletii… Samo idemo, ali nikako da stanemo, i da se okrenemo i uradimo nešto za nas, za prijatelje, za planetu, za ljude i za sve ostale divne stvari koje čine ovaj svet… Stanite malo, nije sve u novcu, u bogatstvu, u zlatu, blagu, i ostalim stvarima koje vrede bilione. Nije bogat onaj koji najviše ima, već onaj kojem najmanje treba. Ljudi će da zaborave šta si sve rekao i šta si stvorio, ali neće zaboraviti onaj osećaj kakav si u njima probudio.. Kada se osmehnete to je ono što je zapravo vredno vas, jer osmeh je samo jedna kriva linija koja će vam pomoći da se oraspoložite i ispravite sve stvari koje niste mogli ranije. Ne možemo reci da nismo srećni , ako imamo porodicu, dom, prijatelje oko nas i lepe uspomene. Ne možemo. Jer to i jesu stvari koje su nama najpotrebnije da bismo bili ono što jesmoo.. Da bi se osjecali sigurnim i svojim… Da bismo imali veru, da bismo znali deliti, da bismo znali oprostiti..  Sa verom u Boga, svi smo jačii i imamo više volje za sve. Imamo taj osećaj kao kad se zaljubimo ili kada nekog jako zavolimo i jednostavno više ne možemo bez te osobe… E to je to… To je ono što nama svima treba, veoma male stvari da bismo bili srećni i da bismo uživali u životu…

Zeljo uzalud postojis

Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav

''Onaj ko zna da voli, ne mora raditi nista drugo''

''Onaj ko zna da voli,ne mora raditi nista drugo''.
Sa ovom recenicom zapocinjem nesto novo,nesto posebno,nesto sa tobom.
Da,da sa tobom.
Ti si me promenio,ti si mi pokazao da volim, ti si mi dao novu nadu, zbog tebe ponovo verujem u ljubav.
Ucinio si me boljom osobom, svi pre tebe ti nisu ni do kolena.
Ne mogu te uporediti ni sa kim.
Ti nisi savrsen, ali si jedinstven.
Za mene jedini i nezamenjiv. Niko mi nije bio blizu kao ti.
Dozvolila sam ti da upoznas svaku moju suzu, svaki moj osmeh, tugu, radost.
Jedino ti mozes da mi posle suza izmamis osmeh, samim tim mozes sve.
Ti mene imas, ja sam tvoja i zauvek cu biti. Ni jedan sto ce doci posle tebe nece imati tu snagu i moc da te izbrise. Uspomene na tebe ce uvek ziveti negde duboko zakopane u mom srcu, i kad god pozelim ozivecu ih, a na taj nacin ozivecu i tebe.
Uvek cu te se secati,uvek cu te voleti, cak iako nas vise ne bude, uvek ces ziveti u meni i zauvek cu se nadati da cemo opet biti ti i ja kao nekada.
Zauvek ces biti moj jedini,moj posebni.
Bices onaj ko me je naucio da volim, a to se ne zaboravlja.  

N.

Iz proslosti mog mesta (Vrsac)

Dok se danas setamo ulicama naseg grada,ne mozemo da zamislimo kako je nekad izgledao.
Ipak to nam kazuje da je Vrsac veoma staro naselje.
Naziv mesta potice od slovenacke reci Podvrsac-grad, naselje pod vrhom.
Nas grad je imao burnu  istoriju. Bio je meta mnogih osvajaca.
Prvi su ga osvojili Rimljani. Da bi ga zadrzali podigli su dva bedema-rimske sanceve,visoke i po cetiri metra i brojne osmatracnice po brdu.
Za sobom su ostavili brojne tragove da su nekada ziveli na ovim prostorima.
Pronadjen je jedan cup sa rimskim novcem; dve kamene ploce na mestu danasnjeg parka.
Na jednoj pise da rimski barjaktar podize spomenik svojoj zeni koja je umrla.
Polozaj naseg grada uslovljavao je ceste napade neprijatelja.
Najzesce bitke nasi preci vodili su sa Turskim osvajacima.
Iz tih vremena je i Kula na Vrsackom bregu. Posle izgubljene bitke na Kosovu polju 1389. godine, nas grad je dugo odolevao naletima Turkse  vojske i 1532 godine Turci ulaze u nas grad i tu ostaju 164. godine.
Dva su ustanka podizali Vrscani protiv Turaka.
Prvi je brzo ugusen, a drugi je zavrsen pobedom. Vodja ustanka je bio Janko Halabura koji je svojom pobedom u dvoboju sa Turskim komandantom izvojevao pobedu.
Vremenom Vrsac se gradio i dogradjivao,da bi u 18. veku vec malo licio na nas danasnji Vrsac.
Danas ce pogled putnika privuci mnoge lepe zgrade, koje su ostale da svojim potojanjem same govore o proslosti. U nasem gradu rodile su se i zivele mnoge znacajne licnosti:
Laza Nancic, Jasa Tomic, dr. Gavrilo Pekarovic, Jovan Sterija Popovic, Paja Jovanovic, Bora Kostic i druge.

Prava ljubav nikad ne umire - Nastavak i kraj.

Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dečiju vrisku. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala djecu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče:”Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali da napuste njihova srca.” No pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumevanje.
- Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.

Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred domom zaljubljenih. Primeti sada da su im deca već bila porasla. Sedi otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala večeru u kuhinji. Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, videvši ovaj put u njima Poverenje.

Proteče najviše vremena od tada. I Samoća još jednom svrati u isti dom. Zapazila je sada da unučad odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade da sjedi rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:
- To je to, došao je konačno i moj trenutak!
Htede zatim da joj pogleda u oči i da se uvjeri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada djevojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sede pored jednog groba. Beše to grob njenog supruga.
- Izgleda, da sam ipak zakasnila – reče Samoća. – Vreme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.
Tek tada se Samoća zagleda u rasplakane oči starice, i u njima je po prvi put videla USPOMENU: Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumevanje i Poverenje.

Poenta...
Nemojte dopustiti da vas ''sitnice'' razdvoje,prava ljubav, godinama isti sjaj je mnogo jaci od svega i ne moze tek tako nestati. Cuvajte i negujte ljubav, ona je nesto najvrednije na ovom svetu. Ne zaboravite.

Pravaa ljubav nikad ne umiree I -deo

Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i posmatraše mladi zaljubljeni par. Samoća reče Ljubavi:
- Kladim se, da ću ih rastaviti.
Ljubav uzvrati:
- Sačekaj samo malo! Daj mi šansu da provjerim samo jednu stvar kod njih, a posle toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.

Samoća se složi sa tim. A Ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih u oči i spazi u njima sjaj.
Vrati se nazad i reče Samoći:
- Hajde, sada je red na tebe!
- Ne, – odgovori Samoća – Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena ljubavlju. Doći ću malo kasnije....