Proslo je neko vreme...
Dobro nije ''neko'' vec dosta vremena je proslo od kad sam ga poslednji put videla.
Skoro da sam uspela da predjem preko njega i preko svega.
Izlazila sam svako vece, upoznala mnoge frajere, sklopila mnoga prijateljstva, zabavljala sam se, provodila, ali i dalje je bio tu negde uvek je. Samo sto se nije pojavljivao, nije mi bio centar paznje. Falilo je jos malo pa da skroz nestane, falio je taj jedan dogadjaj koji bi ga izbrisao zauvek. Ali to se nije dogodilo. Trebalo je, ali nije se dalo. To vece kada sam trebala da izadjem i konacno budem sa nekim drugim, on se pojavio.
U toku dana, sasvim slucajno dok sam prolazila naletela sam na njega.
Ista stara osecanja su me preplavila i oci mi se napunile suzama, i tada sam videla da je meni jos uvek stalo,jos je kao pre. Jos uvek mi srce ubrzano kuca i klecaju mi kolena i javljaju se oni leptirici i onaj osecaj koji je samo moj,kada je on u blizini. Pogledala sam ga. Delovao je tako hladno i daleko. Njegove crne oci ne odaju nista, samo prazninu i nema vise nicega. Prosao je pored mene podignute glave dok sam ja svoju drzala dole. Nisam mogla da ga pogledam a da mi oci ne zasuze nisam smela da mu dozvolim da vidi da mi je i dalje stalo. U jednom trenutku me preplavio bes, podigla sam glavu i puna ponosa osinula ga pogledom. Uzvratio mi je na isti nacin.
Prosao je. Ja sam i dalje gledala za njim. Kada je odmakao sav moj bes i ponos je iscileo i vratio se stari osecaj. Njegov pogled i njegovo ponasanje me slomilo i ubilo, dok je on nastavio svoj ponosni hod i ne pogledavisi mi vise. Njemu vise nije stalo.
Bio je dovoljan jedan trenutak, samo taj jedan baksuzni trenutak da unisti sve planove, i uspeo je.
Unistio je sve moje pokusaje za nesto drugo do veoma dugog perioda. Unistio je svaku sansu da ga zaboravim cak iako sam bila na ivici.
Ne znam kako cu i kada cu uspeti.
Svaki put kada mi malo fali on se pojavi i srusi sve sto sam uspela da uradim samo jednim svojim pojavljivanjem i pogledom. To je dovoljno da mi se vrati svi osecaji. Koji nikad nece prestati.
Nazalost.
Volim ga jos uvek i volecu ga. Nikad necu prestati. I nema osobe na ovom svetu koja to moze promeniti.
Ali onda se setim: NJEMU VISE NIJE STALO !
A meni preostaje samo da se nadam da ce se ipak pojaviti neko ko ce ga izbrisati ili bar potisnuti moja osecanja prema njemu.
A do tada, zivim od uspomena i nadanja za njega.
Dobro nije ''neko'' vec dosta vremena je proslo od kad sam ga poslednji put videla.
Skoro da sam uspela da predjem preko njega i preko svega.
Izlazila sam svako vece, upoznala mnoge frajere, sklopila mnoga prijateljstva, zabavljala sam se, provodila, ali i dalje je bio tu negde uvek je. Samo sto se nije pojavljivao, nije mi bio centar paznje. Falilo je jos malo pa da skroz nestane, falio je taj jedan dogadjaj koji bi ga izbrisao zauvek. Ali to se nije dogodilo. Trebalo je, ali nije se dalo. To vece kada sam trebala da izadjem i konacno budem sa nekim drugim, on se pojavio.
U toku dana, sasvim slucajno dok sam prolazila naletela sam na njega.
Ista stara osecanja su me preplavila i oci mi se napunile suzama, i tada sam videla da je meni jos uvek stalo,jos je kao pre. Jos uvek mi srce ubrzano kuca i klecaju mi kolena i javljaju se oni leptirici i onaj osecaj koji je samo moj,kada je on u blizini. Pogledala sam ga. Delovao je tako hladno i daleko. Njegove crne oci ne odaju nista, samo prazninu i nema vise nicega. Prosao je pored mene podignute glave dok sam ja svoju drzala dole. Nisam mogla da ga pogledam a da mi oci ne zasuze nisam smela da mu dozvolim da vidi da mi je i dalje stalo. U jednom trenutku me preplavio bes, podigla sam glavu i puna ponosa osinula ga pogledom. Uzvratio mi je na isti nacin.
Prosao je. Ja sam i dalje gledala za njim. Kada je odmakao sav moj bes i ponos je iscileo i vratio se stari osecaj. Njegov pogled i njegovo ponasanje me slomilo i ubilo, dok je on nastavio svoj ponosni hod i ne pogledavisi mi vise. Njemu vise nije stalo.
Bio je dovoljan jedan trenutak, samo taj jedan baksuzni trenutak da unisti sve planove, i uspeo je.
Unistio je sve moje pokusaje za nesto drugo do veoma dugog perioda. Unistio je svaku sansu da ga zaboravim cak iako sam bila na ivici.
Ne znam kako cu i kada cu uspeti.
Svaki put kada mi malo fali on se pojavi i srusi sve sto sam uspela da uradim samo jednim svojim pojavljivanjem i pogledom. To je dovoljno da mi se vrati svi osecaji. Koji nikad nece prestati.
Nazalost.
Volim ga jos uvek i volecu ga. Nikad necu prestati. I nema osobe na ovom svetu koja to moze promeniti.
Ali onda se setim: NJEMU VISE NIJE STALO !
A meni preostaje samo da se nadam da ce se ipak pojaviti neko ko ce ga izbrisati ili bar potisnuti moja osecanja prema njemu.
A do tada, zivim od uspomena i nadanja za njega.
