Sedim i pisem,a cemu svrha? Cemu svrha mog pisanja?Zasto?
Za koga? Mislim da ni ja nemam pravi odgovor na to.
Zapravo,znam za koga,ali ne i zasto. I to me ubija.
Ovde prosipam neke reci koje nemaju znacaj, a ni svrhu.
Jednostavno sedim i pisem.
Pisem sta mi prvo padne na pamet,a u poslednje vreme na pameti mi je on.
On je jedno stvorenje koje me promenilo iz korena. Mozda mu to nije bila namera,mozda je hteo nesto drugo,mozda nije hteo nista,mozda...
Neko vreme je sve bilo kao san.
Jedan poseban svet,a u njemu on i ja,uzivamo u carima srece,ljubavi,nema mrznje i ljudi koji prosipaju otrov sa jezika samo mi ...
A onda...onda je sve to nestalo.
U nas svet su dospeli drugi koji su ga zaprljali i unistili prosipajuci sumnju i otrovne reci.
Nas mali svet koji je bio kao raj pretvorio se u pakao.
Zavladale su oluje.
Nije bilo nacina da se zaustave, sa svakim pokusajem je postajalo sve gore.
Na kraju je on otisao. Napustio je mene. Ostavio me da se sama borim sa svima. Nisam ga zanimala vise. Nije ga bilo briga da li cu izdrzati, svu krivicu je prebacio na mene sa takvom hladnokrvnoscu kao da je uzeo cebe i prebacio preko smrznutog psa,okrenuo ledja i otisao.
U tom trenu mi se sve srusilo,svaki san,svaka nada,svaka zelja, u svemu tome je bio on. Otisao i sve to odneo sa njim. Hladnoca i bol su zavladale u meni. Nije bilo vise niceg za mene. Nista me nije interesovalo,nije bilo niceg sto bi mi usne iskrivile u osmeh.
Zadnji osmeh u meni je slomio on.
Nisam mogla ni da placem,pokusala sam,bilo bi mi lakse, ali suze kao da su bile zaledjene u meni zajedno sa bolom koji me kidao iznutra.
Cekala sam ga.
Cekala sam da se vrati.
Mnogo neprospavanih noci. I svaka ta noc je bila posvecena njemu. Sve misli su bile za njega. Svaki moj atom je bio dat za tu jednu zelju da se on vrati. Da se vrati Sunce mog malog Svemira,da me obasja kao nekad.
Ali,sve je bilo uzalud. Prosla je godina,a od njega ni glasa.
Vec sam se pomirila da cu zauvek njega cekati i da cu ziveti u proslosti sa lepim uspomenama na njega.
Medjutim jedna osoba je dosla do mene sa slicnom situacijom ali je bila nasmejana i srecna,zracila je.
Rekla mi je:''Hej mala, konacno se osecam dobro. Moji treneri su ponosni na mene,zablistala sam,samopouzdanje na nivou.'' Zagrlila me i otisla.
Tad je nesto ''puklo'' u meni.
Tad sam shvatila da na ovom svetu nije on jedini zbog koga sam srecna. Ima toliko sitnica.
Gde mi je bila pamet ovih godinu dana? Trgla sam se i odlucila da nadjem novi centar mog Svemira.
Dok pisem sada ovo,pocela sam da placem. Konacno. Posle godinu dana ja placem. Kako suze teku tako je i bol manja,spira se nestaje....
Ponovo imam razlog za smeh. Smejem se i najmanjoj sitnici,uzivam...
Sada posladnji put poklanjam sve moje misli,snove,zelje i nadanja njemu. Ako to ikad dospe do njega znace koliko sam ga volela.
Ali dosta je bilo. Veceras se oprastam od njega.
Odlazim na neko novo putovanja sa nekim drugim.
Uspomene na njega sklanjam u kutiju , zakljucavam je, bacam kljuc i sakrivam je na neko daleko mesto u mom srcu.
Shvatila sam.Postavila sebi novi cilj.
Istina.....
Neki put kad padne noc dodje mi da....
Ali se zaustavim na vreme zato sto je za bol isto kao i za ljubav potrebno dvoje.
Za koga? Mislim da ni ja nemam pravi odgovor na to.
Zapravo,znam za koga,ali ne i zasto. I to me ubija.
Ovde prosipam neke reci koje nemaju znacaj, a ni svrhu.
Jednostavno sedim i pisem.
Pisem sta mi prvo padne na pamet,a u poslednje vreme na pameti mi je on.
On je jedno stvorenje koje me promenilo iz korena. Mozda mu to nije bila namera,mozda je hteo nesto drugo,mozda nije hteo nista,mozda...
Neko vreme je sve bilo kao san.
Jedan poseban svet,a u njemu on i ja,uzivamo u carima srece,ljubavi,nema mrznje i ljudi koji prosipaju otrov sa jezika samo mi ...
A onda...onda je sve to nestalo.
U nas svet su dospeli drugi koji su ga zaprljali i unistili prosipajuci sumnju i otrovne reci.
Nas mali svet koji je bio kao raj pretvorio se u pakao.
Zavladale su oluje.
Nije bilo nacina da se zaustave, sa svakim pokusajem je postajalo sve gore.
Na kraju je on otisao. Napustio je mene. Ostavio me da se sama borim sa svima. Nisam ga zanimala vise. Nije ga bilo briga da li cu izdrzati, svu krivicu je prebacio na mene sa takvom hladnokrvnoscu kao da je uzeo cebe i prebacio preko smrznutog psa,okrenuo ledja i otisao.
U tom trenu mi se sve srusilo,svaki san,svaka nada,svaka zelja, u svemu tome je bio on. Otisao i sve to odneo sa njim. Hladnoca i bol su zavladale u meni. Nije bilo vise niceg za mene. Nista me nije interesovalo,nije bilo niceg sto bi mi usne iskrivile u osmeh.
Zadnji osmeh u meni je slomio on.
Nisam mogla ni da placem,pokusala sam,bilo bi mi lakse, ali suze kao da su bile zaledjene u meni zajedno sa bolom koji me kidao iznutra.
Cekala sam ga.
Cekala sam da se vrati.
Mnogo neprospavanih noci. I svaka ta noc je bila posvecena njemu. Sve misli su bile za njega. Svaki moj atom je bio dat za tu jednu zelju da se on vrati. Da se vrati Sunce mog malog Svemira,da me obasja kao nekad.
Ali,sve je bilo uzalud. Prosla je godina,a od njega ni glasa.
Vec sam se pomirila da cu zauvek njega cekati i da cu ziveti u proslosti sa lepim uspomenama na njega.
Medjutim jedna osoba je dosla do mene sa slicnom situacijom ali je bila nasmejana i srecna,zracila je.
Rekla mi je:''Hej mala, konacno se osecam dobro. Moji treneri su ponosni na mene,zablistala sam,samopouzdanje na nivou.'' Zagrlila me i otisla.
Tad je nesto ''puklo'' u meni.
Tad sam shvatila da na ovom svetu nije on jedini zbog koga sam srecna. Ima toliko sitnica.
Gde mi je bila pamet ovih godinu dana? Trgla sam se i odlucila da nadjem novi centar mog Svemira.
Dok pisem sada ovo,pocela sam da placem. Konacno. Posle godinu dana ja placem. Kako suze teku tako je i bol manja,spira se nestaje....
Ponovo imam razlog za smeh. Smejem se i najmanjoj sitnici,uzivam...
Sada posladnji put poklanjam sve moje misli,snove,zelje i nadanja njemu. Ako to ikad dospe do njega znace koliko sam ga volela.
Ali dosta je bilo. Veceras se oprastam od njega.
Odlazim na neko novo putovanja sa nekim drugim.
Uspomene na njega sklanjam u kutiju , zakljucavam je, bacam kljuc i sakrivam je na neko daleko mesto u mom srcu.
Shvatila sam.Postavila sebi novi cilj.
Istina.....
Neki put kad padne noc dodje mi da....
Ali se zaustavim na vreme zato sto je za bol isto kao i za ljubav potrebno dvoje.
